U jednom od brojnih intervjua koje je dao povodom premijere najnovijeg nastavka Star Wars serijala, The Phantom Menace, Džordž Lukas je zamoljen da prokomentariše tezu po kojoj se istorija filma deli na dve etape: od Žorža Melijesa do Džordža Lukasa i nadalje. Lukas je, naravno, vešto izbegao direktan odgovor, ali je napomenuo, nimalo skromno, da smatra da je trenutak kada su nastali „Zvezdani ratovi” zaista najuzbudljiviji događaj u istoriji filmske umetnosti posle pionirskih početaka Melijesa.

Za holivudsku filmsku industriju, godina 1977., kada se pojavio prvi, a zapravo četvrti deo Star Wars sage, A New Hope, zaista je bila prelomna. Taj film, kao i njegova dva direktna nastavka, koji su snimljeni i prikazani u narednih šest godina, pokazali su da odlična reklamna kampanja može da donese zaradu koja daleko prevazilazi onu koja je posledica prodatih bioskopskih ulaznica. I danas, skoro četvrt veka posle prvog filma, prodaja dečijih igračaka, knjiga, video igara i sličnih džidža-midža proisteklih iz Star Wars mitologije, nastavlja se nesmanjenim tempom.

Bilo je za očekivati da će kompanija Džordža Lukasa više nego spremno dočekati premijeru filma The Phantom Menace. Njen ogranak „LucasArts” postavio je sebi zadatak da opštu euforiju upotpuni arkadnom avanturom The Phantom Menace. Firma iza koje stoji veliki broj ostvarenja sa Star Wars tematikom, prvi put objavljuje igre direktno bazirane na nekom od filmova iz serijala.

S obzirom na skorašnju američku premijeru filma, nismo bili u mogućnosti da ga pogledamo, pa stoga nećemo povlačiti paralele između filma i igre, uz načelnu napomenu da igra striktno prati događaje koji su opisani u filmu. Suprotno svim najavama, The Phantom Menace u sebi sadrži tek poneki tračak avanture. Iako je neki (ne)opravdano porede sa Tomb Raiderom, ova igra zapravo najviše liči na Heretic II. Kroz jedanaest prilično velikih, ali ne previše složenih nivoa igrač, u zavisnosti od cilja misije, vodi jednog od četiri najznačajnija lika iz filma (džedaj učitelja Kui-Gon Džina, njegovog učenika Obi-Van Kenobija, kraljicu Amidalu i kapetana Panaku), izuzimajući, naravno, mladog Anakina Skajvokera. Većina nivoa, sem možda onog koji se odvija u gradu Mos Espa, svode se na tamanjenje protivnika i rešavanje zagonetki Tomb Raider tipa koje su, uzgred budi rečeno, daleko jednostavnije od onih u Larinim avanturama. Jedino sporadični dijalozi u kojima igrač ima mogućnost da bira između ponuđenih pitanja i odgovora unose malo avanturističkog duha u ovu igru.

The Phantom Menace se razlikuje od sličnih igara u trećem licu po tome što kamera kadrira junaka iz poluptičje perspektive, kakva se poslednji put mogla videti u igri Take No Prisoners. Njen položaj je fiksiran za lik koga prati i on se ne može menjati radi osmatranja okoline. U zatvorenom prostoru kamera u većini slučajeva obuhvata samo prostoriju u kojoj se junak nalazi, dok u eksterijeru kadrira kompletnu okolinu.

Kao i kod svih igara ovog tipa, akcija zauzima centralno mesto u scenariju The Phantom Menacea. Džedaj vitezovi kao da su rođeni za akciju. Arsenal oružja koji koriste sličan je onom iz Jedi Knighta, s tim što se svetlosni mač u odbrambenom pogledu ovde pokazao još efikasnijim. Odbijanje laserskih projektila pomoću mača često je jedini način da se preživi najezda nasrtljivih neprijatelja. I dok je taj trik u Jedi Knightu samo ponekad palio, ovde se bez njegove upotrebe igra ne može zamisliti. Pomalo razočarava to što je od svih moći koje jedan utrenirani džedaj poseduje, primenu u ovoj igri našlo isključivo guranje (push).

Osnovni problem sa igrom The Phantom Menace je to što ona nema ni jednu jedinu karakteristiku kojom može istinski da impresionira igrača (ne računajući izvanrednu muziku iz samog filma), ali zato ima više sitnih propusta koji, skupljeni po sistemu „zrno po zrno - pogača”, prilično kvare užitak tokom igranja. Već sama poluptičija perspektiva generator je mnogih problema: specifičan položaj kamere omogućuje neprijateljima da „vide” i napadaju junaka pre nego što se nađu u njegovom vidnom polju, neki predmeti i bitne lokacije teško se mogu uočiti, prilikom skokova nije lako proceniti rastojanje, pogotovo ako se mesto doskoka nalazi na različitoj visini u odnosu na polaznu tačku, a dešava se i da veliki objekti, poput transportera u močvarama planete Nabu, potpuno zaklone junaka u toku borbe. Grafika je, takođe, veliki kamen spoticanja. Iako u pojedinim momentima, pre svega zahvaljujući svetlosnim efektima, deluje zaista impresivno, ne možemo a da ne primetimo da postoji mnogo starijih igara sa boljom grafikom.

Da je The Phantom Menace objavljen sa potpisom neke druge, manje poznate firme, rekli bismo da se radi o sasvim solidnoj igri. Međutim, pošto iza nje stoji renomirani „LucasArts”, bićemo kritičniji - The Phantom Menace predstavlja prilično razočarenje, pogotovo ako se uporedi sa Jedi Knightom. Da li je potreba da se izlazak igre poklopi sa premijerom filma dovela njene autore da zbrzaju igru, pa je mnogo što-šta ostalo nedorađeno?

Slobodan MACEDONIĆ