MP3 i naslednici

Tvorci MP3 formata trgli su se iz zimskog sna i napravili MP3Pro, ali sada se postavlja pitanje: nije li prekasno?

Poslednjih nekoliko godina zastupljenost pojedinih audio formata na tržištu bila je više nego jasna: MP3 je vladao, a drugi su se nadali da će i na njih doći red. Međutim, kako je vreme prolazilo MP3 format nije unapređivan, dok je konkurencija i po pitanju kvaliteta zvuka i po pitanju veličine kompresovanih fajlova uveliko prevazišla popularni MP3. Tvorci MP3 formata trgli su se iz zimskog sna i napravili MP3Pro, ali sada se postavlja pitanje: nije li prekasno?

Prvi i najozbiljniji pretendent na preuzimanje uloge lidera na polju formata zapisa je niko drugi do „Microsoft”. Poslednjih godina „Microsoftovi” programeri su se potrudili oko WMA (Windows Media Audio) formata zapisa zvuka, tako da isti fajl kompresovan MP3 koderom i WMA koderom zvuči isto (WMA možda zvuči i bolje), ali su fajlovi u WMA formatu duplo manji. Stoga se „Microsoft” dvoumi da li da ugradi MP3 kodek u Windows XP, što se vidi iz toga da pojedine beta verzije XP-a imaju ugrađen taj kodek, a pojedine nemaju. Po svemu sudeći, pribeći će se kompromisnom rešenju: u Windows Media Playeru 8.0, koji je sastavni deo Windowsa XP, omogućiće se korišćenje kodeka drugih firmi za konverziju fajlova u MP3 format ili u noviji MP3Pro. Na ovaj način „Microsoft” pokkazuje da nije spreman da plati licencu za korišćenje MP3 tehnologije, koja za stari MP3 format iznosi 2,5 dolara po primerku, dok je za MP3Pro duplo skuplja. „Microsoft” pokušava i da svom WMA formatu obezbedi bolji položaj na tržištu, a u ovome ga dobrano podržavaju i muzičke kompanije. Podrška muzičkih kompanija proističe iz činjenice da WMA format ima ugrađenu zaštitu od kopiranja, što nije slučaj ni sa najnovijim MP3Pro formatom, a posle afere sa Napsterom svima je valjda jasno koliko je muzičkim kompanijama važno da zaštite svoje proizvode. Mehanizmi za zaštitu od piratizovanja muzike (ali i efikasno naplaćivanje njenog konzumiranja) koje nudi „Microsoft” različiti su: korisniku je moguće omogućiti neograničen broj preslušavanja pesme, ili samo jedno preslušavanje, moguće je zabraniti narezivanje pesme na disk ili njeno prebacivanje na drugi kompjuter i slično. Kako se nezvanično govori, „Microsoft” je već postigao dogovor sa većim brojem vodećih izdavačkih kuća da podrže njegov format.

Sa druge strane, „Thomson Multimedia” i „Fraunhofer Institut”, firme koje stoje iza MP3 formata, nisu u zavidnoj situaciji. Naime, stanje na tržištu mnogo je drugačije nego u trenutku kada je MP3 zaživeo: sve velike diskografske kuće planiraju da svoja nova izdanja ponude i putem Interneta, ali smatraju da ona treba da budu adekvatno zaštićena. Činjenica da čak i u novom MP3Pro formatu nema baš nikakve zaštite svakako ne ide njegovim tvorcima u prilog, kao ni činjenica da će prvi ozbiljniji proizvodi koji podržavaju ovaj format biti dostupni tek krajem godine. Ono u šta se vlasnici MP3 formata uzdaju jeste njegova popularnost kod korisnika: gotovo da nema računara na svetu na kome nema muzike u ovom formatu, a ne treba zanemariti ni 12 miliona MP3 plejera koji su do sada prodati. Podatak koju stalno ističu jeste da je MP3Pro kompatibilan sa MP3 formatom, tj. da se pesme kompresovane po novom algoritmu mogu slušati na starim plejerima, i tako se u plejer može prebaciti duplo više pesama. Doduše prećutkuje se činjenica da je kvalitet reprodukcije MP3Pro pesama na starim plejerima daleko lošiji nego kvalitet reprodukcije starih MP3 pesama, zbog načina na koji je kompatibilnost postignuta. O čemu se radi? Da bi se očuvala kompatibilnost sa starim MP3 plejerima, podaci koje daje MP3Pro razdvojeni su u dva toka: jedan koji odgovara starom formatu i drugi koji nosi informacije o komponentama zvuka na visokim učestanostima, a koji upravo doprinosi boljoj subjektivnoj percepciji zvuka kod slušaoca. Stari plejeri ovaj drugi tok podataka jednostavno ne vide, i samim tim je kvalitet zvuka koji je njima dekodovan lošiji. Uzmemo li u obzir i troškove licenciranja MP3 tehnologije koje vlasnici patenata naplaćuju proizvođačima hardvera i softvera, stiče se utisak da MP3Pro neće daleko da dogura. Ipak, ako želite da oslušnete kako MP3Pro zvuči, posetite adresu www.thomson-multimedia.com.

U borbi koju ovde opisujemo učestvuje i jedan igrač koji nema mnogo šanse, ali zbog ideja koje propagira, vredi ga spomenuti. Naime, već neko vreme na tržištu postoji napor zajednice nezavisnih programera da naprave sopstveni algoritam za kompresiju i zapis zvuka, poznat kao Ogg Vorbis projekat. Projekat je open-source tipa, nema potrebe za licenciranjem tehnologije bez obzira na to hoće li se primenjivati u komercijalne ili nekomercijalne svrhe, a i kvalitet kodera/dekodera je na zavidnom nivou. Stepen kompresije koji se postiže je kao kod starog MP3 formata, uz bolji kvalitet zvuka. Planira se povećanje stepena kompresije tako da dostigne konkurentske standarde, a treba napomenuti da format omogućava i „streaming” - dakle reprodukciju uživo. Postoje plug-inovi koji omogućavaju preslušavanje muzike u .ogg formatu iz popularnih plejera, kao što je WinAmp. Ljudi koje tematika kompresije audio signala interesuje imaće šta da nauče ako posete www.Vorbis.com.

U čitavoj priči ne treba zanemariti ni same konzumente muzike koji, uprkos težnji giganata muzičke industrije da sve konce drže u svojim rukama, uporno uspevaju da nađu načine za besplatno razmenjivanje muzike preko interneta. Tako je i Napster ubrzo dobio svoje naslednike, poput Audiogalaxyja, koji omogućavaju elegantno zaobilaženje pravila. Velike kompanije mogu usvojiti standarde, ali je pitanje hoće li oni zaživeti i u kojoj meri. Čini se da će se borba između audio industrije željne da naplati svaku notu i ljubitelja muzike koji žele da (skoro) besplatno dođu do što više muzike nastaviti u nedogled, i da je verovanje da će to neki standardi izmeniti samo puko zavaravanje.

Dejan STEFANOVIĆ