Kada je nastavak lošiji od originala (pozdrav braći Vahovski) i kada ga igra četiri puta manje ljudi nego „starijeg brata” (pozdrav Quake 3 Team Areni), nešto je očigledno trulo u toj državi na severu (pozdrav mojoj profesorki srpskog). Stoga nije bilo čudno kada je prošle godine Epic najavio rad na igri Unreal Tournament 2004, nastavku malo popularne „Dvehiljadetrojke”.

Epic je prvenstveno imao ideju da nova izdanja svog najpopularnijeg ostvarenja objavljuje na godišnjoj bazi, poput sportskih franšiza EA Sportsa. To bi značilo minimalna poboljšanja i add-on sistem, ali se zbog nedostatka vremena i teškog posla od toga odustalo i pristupilo se pravljenju zvaničnog nastavka koji po svemu (pa i po ceni) ima karakteristike expansion packa, ali je ipak samostalno ostvarenje. Razlog su i brojne kritike igračke komune tokom poslednje dve godine, pa je lista promena prilično porasla, a implementacija svega zahtevanog podrazumevala je više vremena, tako da igra nije mogla da izađe svega godinu dana nakon prethodne.

Tako je stigla nezasita ala na šest kompakt diskova, žderući 5.5 gigabajta na hard disku. Kada obrišete sve one „nešto slobodnije” filmove i igre na koje ste i zaboravili, krvavi festival može da počne, uz dobro poznatu uvodnu muziku koja i danas krasi ovog veterana, starog pet godina.

Promenjeno je mnogo sitnih stvari koje realno većini igrača ne znače mnogo, uz manja poboljšanja po pitanju grafike i zvuka. Vozila, ogromna prostranstva, timska igra u prvom planu... Iskusno sačinjen miks dobrih elemenata iz igara Halo i Tribes 2 uz prstohvat Battlefield 1942 osećaja i – potencijalno najpopularniji mod UT2k4 je rođen. Jedan od ciljeva Onslaught moda jeste kontrolisanje što više punktova širom mape, uz poseban osvrt na to da tačke budu jedna do druge kako bi se ostvarilo povezivanje i opšte potrebni bonus, uz presecanje „energije” protivničke ekipe tako što ćete uzeti tačke koje su oni kontrolisali. Glavni cilj je, svakako, uništenje protivničke baze. Peške nećete daleko stići, pa su zato pripremljene lake letelice za istraživanje i osmatranje, nešto smrtonosniji brzi bombarderi, tenkovi, transporteri i leteće tvrđave zbog kojih, ako u ruksaku nemate najmanje pet navodećih raketa, kada ih spazite, slobodno možete da kucate kill u konzoli.

Zabava je zagarantovana i zbog tečnog gameplaya koji Halo ne poseduje i nešto češće akcije koja je u Plemenima dozirana na kašičicu. Uz vozila koja privlače najviše pažnje, ne treba zaboraviti ni nekoliko modifikovanih vrsta oružja. Ručni top sada poseduje spider mine, LinkGun služi za popravku vozila, a tu je i bacač tempiranih granata.

Pored već poznatih modova kao što su Capture the Flag, Last Man Standing ili Domination, među ukupno deset načina igranja vratio se i jedan od najpopularnijih u originalnoj igri – Assault. Ako vam koncept nije poznat, svodi se na to da jedna ekipa brani svoju bazu, važne lokacije, konvoj i slične stvari, dok je cilj drugog tima da uništi bazu, ukrade predmete i mape ili preotme vozila. Iako je veoma popularan među igračima, nije se pojavio u prošlogodišnjem izdanju igre, na opšte zaprepašćenje.

Izmene je doživelo i oružje. Osnovno naoružanje – mašinka – može se sada upariti poput pištolja u prvom delu igre, čime dobijate duplu brzinu ispaljivanja projektila. LinkGun, nekada poznatiji kao PlasmaGun, značajno je ojačan te se sada zaista može koristiti za ubijanje protivnika, a ShockRifle, iako oslabljene snage, ima veću brzinu. Tu je i BioRifle koji više ne možete stalno držati napunjenog i čekati protivnika, pošto nakon nekog vremena ispušta zvuke zbog kojih vas suparnik lako može locirati. Ostalo oružje i štit donekle su oslabljeni kako bi se ostvario veći balans u igri. Lightning Gun, kojem je upućena glavna zamerka mnogih koji su voleli „stari dobri snajp”, još uvek je prisutan, doduše znatno poboljšan. Na mnogim mapama ga zamenjuje snajper, veliki povratnik u franšizi.

Retro stil potpomaže i nekoliko mapa konvertovanih iz starog izdanja, od kojih će Facing Worlds tj. popularno nazvani Face zasigurno pridobiti najviše pažnje. Kako veštačka inteligencija u jednom multiplayer izdanju ovakvog kalibra svakako ne sme biti zapostavljena, tako ni ovde to nije slučaj.

Godine optimizacije i poboljšanja dovele su do toga da Unreal engine već neko vreme gotovo nema konkurenciju. Efekti zapanjuju, teksture su čiste i oštre, a fluidnost ne nedostaje ni u jednom trenutku. Zvuk je, s druge strane, ispod nivoa kakav igrači očekuju nakon svih godina unapređenja.

Unreal Tournament 2004 bi trebalo da vas podseti na to koliko multiplayer partije mogu biti brze, pune akcije i uzbuđenja. Svakako nijedan trenutno popularni FPS ne može da pruži ovoliko različitih modova, mutatora i mapa na jednom mestu.

Milan ĐUKIĆ