Kako je stvaran „Dan posle sutra”

Najnovije ostvarenje iz takozvanog žanra filmova-katastrofa zove se „Day After Tomorrow” (distributerski prevod: „Dan posle sutra”) i polazi od pretpostavke da je čovečanstvo preteralo u poigravanju s prirodnim silama, te da planeta uzvraća udarac. Dolazi do velikih klimatskih promena širom Zemlje, menjaju se struje, uragani i tornada haraju na sve strane i konačno nastaje novo ledeno doba kojim je kompletno zbrisana ljudska civilizacija na severnoj hemisferi. Poznati svetski gradovi, naročito američki, nestaju pod naletima vode, snega i leda. Neki naučnici smatraju da je ovakav scenario sasvim mogućan, ali da bi njegova realizacija potrajala stotinak godina, dok je u filmu zbog dinamičnosti bilo neophodno sve ubrzati na nekoliko nedelja, dana, pa ponegde čak i sekundi (na primer, led koji okiva Empajer Stejt Bilding za svega nekoliko minuta). To je, tvrde tvorci, jedina zaista nerealna činjenica u filmu.

Glavne uloge tumače veteran Denis Kvejd i zvezda u usponu Džejk Džilenhol. Film je režirao Roland Emerih, najpoznatiji po spektaklu „Dan nezavisnosti” koji svojevremeno nikoga nije ostavio ravnodušnim (doduše, dok su američki gledaoci razneženo posmatrali kako njihov imaginarni predsednik razbucava vanzemaljce uz pomoć Denisovog brata, pijanog Rendija Kvejda, u našim bioskopima ovacije su se čule uglavnom prilikom spektakularnih uništavanja američkih građevina-simbola, i sve to davno pre 11. septembra). Prirodno, Emerih je ponovo pokazao svoju umešnost u razbucavanju čitavih gradskih četvrti za tren oka. Domaći distributer Tuck je pustio film u bioskope pre nekoliko dana, a „Svet kompjutera” je zavirio iza kulisa jer se realizacija ovakvog filma ne može ni zamisliti bez kompjuterskih efekata.

Lidar

Umesto da naprave makete američkih gradova koji stradaju od vremenskih nepogoda – Njujorka i Los Anđelesa – stručnjaci za specijalne efekte pribegli su jednostavnijem rešenju, korišćenju lidar tehnologije (reč je nastala kao skraćenica od LIght Detection And Ranging). Premda je u ovom slučaju korišćen za potrebe industrije zabave, lidar je u stvari vrlo ozbiljan sistem, zasnovan na istom principu kao i radar, ali za razliku od njega koristi svetlost i njena svojstva (zbog čega se u stručnoj literaturi često pominje i pod imenom ’optički radar’).

U osnovi, lidar emituje svetlost ka cilju. Ta svetlost se menja u dodiru sa ciljnim objektom i odbija nazad ka instrumentu. U odnosu na izmenjena svojstva svetlosti, može se formirati izuzetno precizna slika ciljnog objekta. Vreme potrebno da svetlost ode do cilja i vrati se pomaže da se odredi njegova fizička udaljenost. Emituje se impulsna laserska svetlost, a na prijemniku se analiziraju fotoni svetlosti koji se rasipaju zavisno od „prepreka” na koje naiđu. Na osnovu brzine svetlosti (3x108 m/s) u funkciji vremena izračunava se put koji su fotoni morali da prevale.

Primene lidara su mnogobrojne: u astronomiji se koristi za mapiranje površina planete (na sajtu agencije NASA mogu se videti mape Marsa stvorene upravo pomoću lidara), u batimetriji za iscrtavanje površine morskog dna, u šumarstvu za sagledavanje rasta šume i zdravlja drveća, u rudarstvu za nadgledanje jama zbog bezbednosti rudara, u topografiji za praćenje erozije zemljišta, u građevinarstvu za premeravanje konstrukcija i smanjenje troškova. Međutim, lidar se najviše primenjuje upravo za osmatranje atmosfere i vremenskih promena: vetrova, talasa, temperature, oblaka, aerosola, vodene pare, ozonskih rupa i zagađenja vazduha. Neobično je što je upravo takva tehnologija korišćena za potrebe filma koji obrađuje temu dramatičnih vremenskih promena.

Lidar daje vrlo jasnu sliku onoga ka čemu je usmeren, bez obzira na to da li je u pitanju čvrst objekat kao što je zgrada ili mikroskopske čestice u vazduhu. Može se koristiti s bilo koje tačke – iz satelita koji kruži orbitom, ali i sa površine planete. Spregom dobijenih rezultata dobija se najpotpunija slika.

Tako su filmadžije lidarom skenirale 13 gradskih blokova Njujorka i grandiozne građevine Los Anđelesa, te dobile izuzetno precizne slike na računaru. Od njujorške kompanije Urban Data Solutions dobili su bazu zgrada i ulica ’Velike jabuke’ i uklapanjem podataka sa lidara mogli su da stvore virtuelni Njujork koji se do najmanjih sitnica poklapa sa stvarnim gradom.

Međutim, bila je to samo polovina posla. Dobijen je oblik objekata, ali ne i njihova spoljašnjost. Zato je tim ljudi morao da slika fasade svih zgrada kako bi se stvorili neophodni „skinovi”. Ono što je režiser Emerih dobio ovim postupkom bila je potpuna sloboda izbora uglova i kadriranja, približavanja zgradama na način koji bi u prirodi bio ako ne nemoguć, onda svakako otežan. To mu je pomoglo da u završnoj obradi odabere najefektnije kadrove kako bi što upečatljivije prikazao katastrofu koja pogađa grad. Animatorima je potom preostalo da „puste vodu” odnosno poplave računarski generisani Njujork.

Scena potopa ispred biblioteke snimana je pola uživo, a pola je dorađeno kompjuterski. Za te potrebe dekor je smešten unutar džinovskog rezervoara za vodu. Izgrađena je cela ulica ispred biblioteke, čija je fasada takođe morala da bude iskopirana, i 400 statista se mrzlo u vlažnim odelima nekoliko dana, probijajući se kroz taj neobični bazen ispunjen olupinama automobila, bežeći ispred lažnih talasa. Potom je angažovan programerski tim od šest ljudi koji su pisali naročit softver za potrebe filma. Računar je kljukan podacima i rađeni su proračuni dinamike fluida i simulacije protoka vode među objektima kao što su zgrade Njujorka. Voda je, naravno, stvarana u najrazličitijim slojevima (layerima) koji su odnosili ili prekrivali sve na šta bujica naiđe – kola, ljude, zgrade itd. Stručnjaci za efekte su pravili male bujice sa probnim minijaturama i analizirali kako bi se vodena stihija zaista mogla ponašati u tako zastrašujućim razmerama kako je u filmu prikazano.

Terragen

Uvodna špica filma urađena je kao prelet iznad Antarktika, gde se odvijaju i prvi minuti priče – Denis Kvejd i njegove kolege suočavaju se sa pucanjem džinovske ledene sante. Cela špica koja traje tri minuta kao jedan neprekidni kadar, kao i pozadina za scene s glumcima koje su snimane u studiju ispred plavog ekrana generisane su na računaru pomoću programa Terragen.

Terragen je u osnovi nekomercijalni softver za renderovanje fotorealističnih pejsaža, a napravio ga je Englez Mat Ferklau iz Liverpula pre otprilike sedam godina. Program može da proizvede statične ili animirane pejsaže i veoma je popularan među ljubiteljima takve vrste kompjuterske grafike, koji su za skromnu nadoknadu od 80 dolara mogli da se oduže njegovom tvorcu. No, kako takvih izgleda nije bilo previše u minulim godinama, Ferklau je pre dve godine prihvatio ponudu američke kompanije za vizuelne efekte Digital Domain i preselio se u Los Anđeles. Tamo se Terragen danas komercijalno upotrebljava za efekte u brojnim filmovima, pa tako i za „Day After Tomorrow”.

Zbog oštrih klimatskih uslova, snimanje na Antarktiku nije dolazilo u obzir. Iz istog razloga, količina dokumentarnog materijala koja bi poslužila animatorima kao uzor bila je osetno smanjena. Oni su zato morali da teksture za ledene blokove skupljaju na sve strane. U svom „ledenom herbarijumu” imali su primerke belog leda, plavičastog, zelenkastog, crvenkastog itd. Od svega toga pokušavali su da naprave finalnu iluziju.

Glavni problem u radu s ledom jeste prelamanje i odbijanje svetlosti. Užasno je teško napraviti računarsku simulaciju koja će realno izgledati jer se svetlost odbija od komadića leda na sve strane i teško je oponašati te fizičke zakonitosti na uverljiv način. Uz sve to, trebalo je odgovoriti i na režiserove zahteve po pitanju oblika i gustine ledenih santi koje plutaju morem dok se kamera približava virtuelnom Antarktiku. Prirodno, Emerihu je vizuelna strana bila važnija od zakona fizike, koji su opet morali da budu poštovani.

Da bi se pucanje leda i prštanje parčića što uspešnije dočaralo, angažovani su animatori koji inače rade s ljudskim likovima. Njihov zadatak je bio da svojim umećem pokrenu nežive ledene gromade tako da sve izgleda realistično, poštujući silu gravitacije, odnose između objekata koji se sudaraju, trenje itd.

Terragen postoji u verzijama za Windows i Mac. Preporučljiva konfiguracija za njegovu upotrebu jeste Pentium III sa bar 256 MB RAM-a. Može se skinuti s nekoliko Internet sajtova, a najbolji način da se dođe do besplatne verzije jeste poseta diskusionoj grupi za Terragen na Yahoo! Groups. Do sada je korišćen u najrazličitijim video formama (muzički spotovi, reklame itd.), pa i u kompjuterskim igrama. Renomirani Digital Illusions je Terragenom radio teksture neba i kopna za Battlefield 1942, Battlefield Vietnam i Codename Eagle. Ni braća Hrvati se nisu ustezali od upotrebe Terragena – Croteam ga je koristio za svoj čuveni Serious Sam i Serious Sam: The Second Encounter. Davor Hunski, vodeći dizajner Croteama, kaže da Terragenu nema ravnog za renderisanje finalnih tekstura i lakoću u radu. Program se našao među nezaobilaznim alatkama kojima su stvorene i igre Formula 1 2000 (EA Games) i Ground Control 2 (Massive Entertainment).

Digital Domain je zaslužan i za druge spektakularne efekte u filmu, na primer, za scene tornada koji divljaju Los Anđelesom. Svi su stvoreni na računaru i ukomponovani sa normalno snimljenim kadrovima reporterskog kombija koji juri autoputem. Štaviše, samo se kombi zaista vozio autoputem u stvarnosti. I svi automobili koji prolaze pored ili ih tornado nosi napravljeni su na kompjuteru i dodavani naknadno.

Smrzavanje

Kompanija Orphanage Inc. radila je scene zaleđivanja zgrada. Pošto je animiranje smrzavanja prilično neuobičajen posao, animatori su za početak pribegli najjednostavnijem rešenju – otišli su u supermarket, otvarali džinovske zamrzivače i slikali unutrašnjost kako bi utvrdili različite stadijume hvatanja leda na površini predmeta. Potom su oponašali stvaranje ledenih kristala na kompjuteru i prepuštali mu izračunavanje komplikovanih proračuna smrzavanja.

Najveći izazov bilo je smrzavanje Empajer Stejt Bildinga. Napravljen je prvo model zgrade u normalnom stanju, sa netaknutom fasadom. Potom je cela zgrada obavijena ledenom strukturom. Konačno, stvorena je i crno-bela simulacija rascvetavanja leda po površini, sa različitim nijansama sive boje. To je bio osnov za „utiskivanje” slike smrznute zgrade u normalnu – na tamnijim površinama „probijao” je led, a na svetlijim je sve ostajalo kao i obično. Kada se animacija rascvetavanja pusti uz kretanje kamere duž Empajer Stejta, konačni rezultat zaista je zastrašujuć.

Nenad VASOVIĆ