Epizodni pristup igranju je upravo stekao preko potrebni legitimitet. Taman kad nas je površni SiN: Emergence naterao da se zapitamo da li je ovakav format uopšte dobra ideja, Episode One pristiže u pravi čas da pokaže šta se s njim zaista može. Valve je, reklo bi se, postigao i da vuk bude sit i ovce na broju: igrači će tokom sledećih godinu dana u jednakim razmacima dobiti još dve hiperispolirane infuzije HL2 sadržaja, Valveovci će dobiti još koje brdo para, a da niko ne mora da otrpi pola decenije do sledećeg punog sequela.

Kao da su znali da su sami sebe saterali u narativni ćošak, autori su bezizlaznu situaciju s kraja poslednje igre ovde raspleli na brzaka, uz pomoć zgodnog deus ex machina rešenja na koje će se verovatno tu i tamo podići obrve. Cela epizoda posvećena je bekstvu iz Grada 17 koji samo što nije zbrisan sa lica zemlje spektakularnom eksplozijom Combine kule. Ovo podrazumeva da će misterije koje se vuku još od originala ostati dobrim delom nerazjašnjene. „Mitologija” Half-Life univerzuma stavljena je na stendbaj, osim u nekoliko blic navrata koji nagoveštavaju buduća dešavanja. Episode One očigledno služi kao četvorosatni epilog, kako bismo propisno raskrstili s ovom etapom Gordonove odiseje.

Skriptovana magija počinje istog trenutka kada pokrenete igru. Prvih pola sata od igrača se ne očekuje previše interakcije sa svetom, pošto Aliks i njeno metalno ljubimče Dog vode glavnu reč. Na vama je samo da upijate atmosferu i divite se programersko-umetničkoj virtuoznosti. Ovako spor početak će igrače željne akcije verovatno blago smoriti, čak i ako ne mogu poreći da su brojni skriptovani momenti majstorskih ruku delo. Barem se pruža prilika da na miru proučimo prepravke koje je Source engine doživeo. Valveovi programeri nisu sedeli skrštenih ruku, što postaje jasno čim vas prvi put zaslepi sunce. Upućeni će već znati o čemu se radi: HDR osvetljenje. Svi izvori svetla izgledaju mekše i bleštavije, bez većeg danka u framerateu, što suptilno doprinosi krajnjem utisku.

Episode One na delu dokazuje onu staru izreku da nije važno šta imaš nego kako ga koristiš. Source ima blizu dve godine, ali se pored HDR osvetljenja, dobre optimizacije i kvalitetnog dizajna nivoa, tehnološka dotrajalost uopšte ne nazire. Episode One, jednom rečju, izgleda sjajno. Direktno poređenje sa Emergenceom, koji je napravljen u istom engineu, najbolje pokazuje koliko je bitan ispečen zanat. Enormna količina truda uložena u kreiranje upečatljivih lokacija u igri izbija na svaku poru, uprkos ponavljanju sadržaja. Osim kraćeg poglavlja u napuštenoj bolnici, većina tekstura i modela je reciklirana iz originalne igre. Vaš arsenal je takođe ostao isti. Štaviše, one neverovatno zabavne feromonske loptice su izbačene.

Ono što Episode One zaista uzdiže stepen iznad glorifikovane ekspanzije jeste Aliks. Ona će vam u 90% igre praviti društvo, pružajući vatrenu podršku i komentarišući dešavanja. Ovako suvoparan opis nije ni blizu dovoljan da dočara koliko njeno prisustvo doprinosi celom iskustvu. Mada je Aliks, grubo govoreći, samo animirana lutka, Valveovci su uspeli da joj udahnu privid žive osobe. Ovo je postignuto robustnim AI rutinama, uz bogat preliv skriptovanih reakcija zaokruženih odličnom glasovnom glumom. Njen model i teksture su vidljivo poboljšani, a ubačena je čak i direktna interakcija sa protivnicima: ako joj se neki protivnik previše približi, serviraće mu mae-geri u glavu. Krajnji rezultat je saputnik koji vam zaista pomaže tokom igranja, priča sa vama, šali se, pomalo čak i flertuje (s tim što Gordonu i dalje nekako uspeva da ni reč ne zucne).

Na nekoliko mesta namerno se forsira kooperacija između igrača i Aliks. U prvoj polovini igre, tokom duže deonice u podzemnim tunelima bez struje, moraćete baterijskom lampom da osvetljavate zombije kako bi Aliks mogla da ih upuca. Kasnije, ona će sa uzvišene pozicije snajperisati protivnike dok ih vi mamite na otvoreno. Episode One u jednakim količinama kombinuje napucavanje sa situacionim zagonetkama. Taman kada se umorite od navale zombija (i njihove opasne nove varijante zombi-vojnika), ritam se promeni i odjednom se zateknete zaključani u prostoriji krcatoj minama. Očigledno je da su dizajneri pazili da igrač nijednu pojedinačnu stvar ne radi predugo. Opšti nivo težine je savršeno kalibrisan, sa puno raznovrsnih izazova koji se, ma koliko da vam zadaju muke, nikad ne čine nepravednim (ovde se poređenje sa SiNom opet samo od sebe nameće).

Episode One je kao biftek s kojeg je skinuta sva masnoća. Nema sekcija sa vožnjom da razvuku iskustvo, sva akcija je sabijena u malo pakovanje. Pošto se cela epizoda odvija unutar Kule i Grada 17, lokacije su izgubile nešto od one širine koja je krasila original. Svi stari znanci, poput strajdera i onog letećeg „morža” pojaviće se i ovde, makar nakratko. Učestvovaćete u velikim bitkama između vojnika, antliona i zombija, u kojima se ne zna ko pije, a ko plaća. Pola vremena će vam gravitaciona puška biti u ruci. Eskortovaćete grupice građana do bezbednosti. Kada se stavke ovako redom nabrajaju, možda zvuči kao da ima puno toga da se radi, ali u praksi Episode One jedva da može da se rastegne na četiri sata. Taman kada se uživite u igru kako treba, eto kraja. Trejler koji nagoveštava šta nas čeka u sledećoj epizodi (a biće, izgleda, puno toga novog) jedva da je dovoljan da ublaži razočaranje što je ovaj thrillride već gotov.

Valve nam je pružio jedan odličan razlog da se igra odmah obrne još jednom. Balončići sa komentarima developera razasuti po nivoima, koje smo već stigli da gustiramo u Lost Coast demou, ubačeni su i ovde. Priliku da sluša majstore dok otkrivaju tajne svog zanata ne bi trebalo da propusti nijedan igrač koji drži do sebe. Mali savet za kraj – nije loša ideja da se komentari ostave isključeni pri prvom prelasku, pošto Episode One vredi prvo iskusiti neokrnjen upadima autora.

Đorđe NAGULOV