Mnogo pitanja, još više odgovora, a nijedan apsolutno pouzdan. Ovako bi se u najkraćem mogla opisati istorija spekulacija o jednom od najzanimljivijih prirodnih fenomena zabeleženih na planeti Zemlji otkako postoje pisani tragovi o kataklizmičkim događajima te vrste. Ujutro 30. juna 1908, u slabo naseljenoj zoni sibirskih tajgi severozapadno od Bajkalskog jezera, dogodila se misteriozna eksplozija koja je sravnila sa zemljom preko dve hiljade kvadratnih kilometara šuma koje ni danas, sto godina kasnije, ne mogu da se oporave od onoga što ih je tada zadesilo. Iako je opšteprihvaćeno da je eksploziju izazvalo nebesko telo relativno velikih dimenzija (meteor, kometa) prilikom ulaska u Zemljinu atmosferu, ta se teorija, kao i mnoge druge, i dan-danas nalazi pod lupom nauke iz prostog razloga što svaka od njih ima barem nekoliko ozbiljnih rupa. Ako je to bio asteroid, gde je onda krater; ako je to bila vanzemaljska letelica, gde su nestale njene krhotine; ako je to bila antimaterija, gde je onda gama-zračenje...? U svakom slučaju, Velika sibirska eksplozija već čitav vek zbunjuje naučnike, a činjenica da Rusija još uvek drži pojedine detalje/svedočenja pod oznakom „strogo poverljivo” daje za pravo onima koji tvrde da puna istina o tom događaju ni blizu nije izašla na videlo. Stoga nije ni čudo što se o njoj šire razne glasine, ponekad toliko neverovatne da prevazilaze okvire čak i samog SF-a (poput one da ju je prouzrokovao lično Nikola Tesla).

E, fino – ovo su bile činjenice, a sad malo fikcije. Pola veka nakon sibirske eksplozije, ruski naučnik Vladimir Kalenkov, vršeći istraživanja sa svoja dva saradnika u pomenutoj oblasti, otkriva neobične promene na biljnom i životinjskom svetu, uključujući i malobrojnu ljudsku populaciju koja tamo živi. Procenivši da je još uvek rano da predstavi svoje nalaze široj javnosti, on se povlači u sebe i sa protokom vremena polako prerasta u ekscentrika koga, izuzev nekoliko najbližih prijatelja, niko nije želeo da sluša. I kada je izgledalo da će teorija sada već ostarelog naučnika biti definitivno zaboravljena, on jedne večeri nestaje iz svog stana u Berlinu, pod krajnje neobičnim okolnostima. Njegova kćerka Nina, iako samo površno upoznata sa radom svog oca, počinje da sumnja da je njegov nestanak skopčan sa ruskom mafijom i tajnim službama koje, i pored okončanja Hladnog rata, i dalje deluju u Nemačkoj. Uz svesrdnu pomoć očevog asistenta Maksa, ona počinje da sklapa delove slagalice koja će otkriti brižljivo planiranu zaveru u kojoj su kriminal i visoki biznis nerazdvojni partneri.

Nedostatak iskustva, a ponekad i kreativne imaginacije, često navodi mlade programerske timove da posežu za starim i proverenim idejama, verujući da su one pola puta do zagarantovanog uspeha. U tome suštinski nema ničega lošeg, ali problem nastaje kada se ode suviše daleko. Secret Files: Tunguska, kao ambiciozni prvenac nemačkog Fusionsphera i začetnik serijala zamišljenog kao omaž čuvenoj TV seriji „The X-Files”, jeste igra koja naizgled ima sve atribute velikog avanturističkog hita: kompleksnu priču baziranu na večitom pitanju o posledicama susreta ljudske rase sa posetiocima iz svemira, znalački osmišljene zagonetke (od elementarno jednostavnih do veoma teških, ali nikada nelogičnih), izvanrednu grafiku i još bolje animacije, izuzetno jednostavan igrački interfejs sa sjajnom anti pixel hunting funkcijom (lupa koja detektuje „vruća mesta” na ekranu), dakle, sve ono što jednu avanturu po defaultu čini dobrom. Ipak, tražiti u njoj makar i tračak originalnosti bila bi velika greška jer ona nije zamišljena da „otkriva Ameriku”, već da dobro etablirane postulate avanturističkog žanra skupi na jedno mesto i time postane (i ostane) čedo proseka. Autori su to očigledno hteli pa je i konačni rezultat u skladu s tim.

Očigledna konceptualna sličnost sa Broken Swordom (Ona i On u akciji, uzduž i popreko Zemljine kugle), pa čak i završnica koja isuviše podseća na The Moment of Silence ne mogu se Tunguskoj uzeti za zlo jer sve su to, realno govoreći, provereni detalji koji su u avanturističkim igrama odavno opravdali svoje mesto. Osnovna razlika u odnosu na Revolutionov serijal jeste to što je ovde ženski lik (Nina) neuporedivo značajniji od muškog (Maksa) i što se, s druge strane, njena pojava i odlučnost da istraje u nameri da pronađe svog oca mogu porediti sa avanturama Kejt Voker. Atmosfera perioda nakon Hladnog rata koja je prisutna pogotovo u prvoj polovini igre navodi na dodatno izvlačenje paralela sa Syberiom, iako ova igra, naravno, po svom emotivnom naboju ne može ni da primiriše remek-delu Beona Sokala.

Međutim, kao što torta ne mora uvek da uspe uprkos dobrom receptu i kvalitetnim sastojcima, tako i Tunguska, kada se sagleda kao celina, nije tako dobra igra kao što su to njeni osnovni elementi. Za to je prvenstveno zaslužna nekonzistentnost priče koja je posledica toga što je radnja podređena zagonetkama, a ne obrnuto, kao što bi inače trebalo. Igra se, dakle, sastoji od velikog broja relativno kratkih poglavlja koja deluju iscepkano, i prostorno i vremenski, što nije ništa drugo nego neuspeo pokušaj da se linearna i strogo predefinisana igra učini kobajagi nelinearnom. Zbog takve strukture neka poglavlja deluju kao čist višak, nasilno uguran u priču da bi se Nini (igraču) zakomplikovao život (poput onog u kojem je cilj ukrcati se na voz), dok su druga suviše kratka i opterećena nedorečenošću, nalik na put u Kinu koji traje taman toliko koliko je vremena potrebno da se igra učita.

Najteže je reći nešto pametno o igrama koje spadaju u tipične mediokritete koje čovek ne može ni da hvali ni da kudi, već prema njima ostaje manje-više ravnodušan. Tunguska je upravo takva avantura. Kao koktel poznatog, viđenog i odavno prežvakanog, njome će retko ko biti impresioniran, ali će njen unutrašnji magentizam, generisan pre svega SF pričom, vezati za ekran svakoga ko je jednom proba. A to što će se čovek na kraju osetiti prevareno i prazno ne predstavlja ništa novo. Uostalom, nije li to slučaj sa tri četvrtine današnjih igara?

Slobodan MACEDONIĆ