O ovoj igri govori se od leta prošle godine. U avgustu je, umesto igre, stigao samo demo, a finalni produkt, inače najavljen u septembru, kasnio je celih šest meseci. Jesen prođe (od ženidbe još ništa), prođe i ova nazovizima i mi konačno dočekasmo War Front – Turning Point. Dovoljno je reći – vredelo je čekati.

Ovaj alternativno-istorijski RTS sa malo elemenata FPS-a ima skoro sve što bi jedan igrač mogao poželeti, bez obzira na lične afinitete prema različitim pravcima ovog žanra. Interfejs je prost i izuzetno praktičan, grafika i animacija efekata su za „brate, gledaj ovo” ocenu, priča simpatična, a protagonisti šarmantni, svaki na svoj način. Ako tome dodamo da svaka strana (kao i svaki heroj ponaosob) ima sopstveni pečat koji je suštinski, a ne kozmetički, jasno je da je projekat urađen sa puno mašte, truda i odrađen do kraja (konačno je i ova rečenica našla svoje mesto).

Igra je podeljena na dve kampanje – savezničku i nemačku. Priča polazi od osnove da je Hitler ubijen na početku rata, a da je na njegovo mesto došao novi kancelar koji je čak i gori od svog prethodnika tako da se razvija Pokret otpora u samoj nemačkoj vojsci. Nemačka je zauzela veći deo Engleske i kreće na London i tu otpočinje nemačka kampanja, a saveznička 1000 dana kasnije, oslobađanjem istog grada. U trogodišnjem međuperiodu, glavni nemački heroj Roland Helman ratuje u Rusiji, dok general Hart, čovek koji ga je uveo u Pokret otpora, ojačava pokret i zajedno sa anglo-američkim snagama priprema egzekuciju kancelara, kao i savez s njima, za borbu protiv Sovjetskog Saveza. Tu negde u priču uskače američki muscle-star Džon Linč i još nekoliko zgodnih cica među kojima se najviše ističe ruska superšpijunka Nađa Amanova (ističe se veštinom, a ne oblinama – nažalost). Nemačka ulazi u građanski rat Pokret otpora vs. nacisti (pobeđuje Pokret, naravno), stvara savez sa Angloamerikancima, a Staljin postaje glavni negativac. Što bi rekao simpatični mladić sa reklame za ADSL – „ima ženske, ima sve”... Preciznije, ima po jedanaest misija po kampanji (ukupno 22), podeljenih sa 35 zadivljujuće fantastično izrežiranih i sprovedenih filmića. Jedan od njih (koji prikazuje Berlin), u crno-beloj tehnici, izgleda uverljivo kao dokumentarac, do te mere da ćete piljiti u monitor kako biste provalili da li je iskorišćen neki arhivski snimak. Većina filmića iz drugih igara će izgledati amaterski posle ovoga. Grafika u igri je sasvim solidna, mada ste videli i bolju, ali bolje animacije eksplozija sigurno niste videli. Svaka granata koja padne napravi fenomenalno odrađen udarni talas, posebno tzv. zemljotres-bombe. Sve, sve, ali atomska bomba je apsolutno van konkurencije. Granje drveća koje se povija i lomi pred udarnim talasom i posledična pečurka koja se lagano uzdiže dovoljan su razlog da se igra odigra. Dodatno, svaki objekat ima sopstvenu fiziku i eksplodira drugačije. Što se heroja tiče, heroji kao heroji, svaki od njih devet ima specifične sposobnosti, neke veoma originalne poput šarma Ane Hercog (niko ne može da puca u nju 30 sekundi) ili preciznog pogotka generala Nazarova (kojim ubije vozača tenka pa mu konfiskuje tenk).

Tipovi jedinica i naoružanje predstavljaju mešavinu poznatih modela, poznatih prototipova i, najzanimljivijih, Sci-Fi modela. Posebno interesantni su nemački sonični tenkovi koji raznose sve što im se ispreči, egzokosturi (mech warriors četrdesetih), džet-pek pešadija sa plamenobacačima ala Star Wars troopers ili saveznički generatori energetskog štita. Rusi su najzanimljiviji od svih, ali se, nažalost, mogu voditi samo u multyplayer i skirmish borbama. Imaju gulage u kojima prisilno rade zarobljenici čiji prvi apgrejd nosi naziv Forced labor (!), a drugi Pressure(!!), zatim propagandne tornjeve koji umanjuju efikasnost napadača, partizane koji se namnože sami gde god da ih pošaljete regrutujući zaluđeno stanovništvo (mada je ovo poznato), komesare koji podižu borbenost vojnika likvidacijom manje borbenih (i ovo takođe) i svemoguće dilere vodkom koji pružaju besmrtnost jedinicama dok su sami živi. Tu su i ispaljivači tečnog azota, vozila koja samo zamrznu protivnika, kao i Zimski dah – modifikovani bombarderi koji rade na istom principu. S druge strane, Rusi često kubure s municijom, Nemcima je struja neophodna kao resurs, a saveznicima je dovoljan samo priliv čvrstih resursa, bez obzira na to da li je u pitanju ruda, nafta ili novac iz prisvojenih banaka, pa postoji veoma lepo izbalansiran odnos snaga na ratištu.

Najveći kvalitet igre ipak nije u prethodno nabrojanom. Interfejs, izgrađen na bazi iskustva iz drugih naslova, daje 10+ za igrivost. Sitne cake čine savršenstvo, poput grupisanja jedinica kao u Blitzkriegu ili Total Waru ili opcije cikličnog štancovanja dok ima resursa ili do popunjenja limita. Štaviše, lako se izdaje komanda određenoj strukturi (npr. kasarni) da dopunjava određenu grupu (recimo broj 3) pa pojačanje stiže automatski. Specijalitet kuće je prelazak u FPS mod u cilju pojačanja odbrane. Jednim klikom preuzimate lično kontrolu nad AT ili AA topom i sami radite posao. Ovo je bilo popularno još na Amstradu 6128 (naslov Desert Fox, ako me sećanje služi), ali je davno palo u zaborav pa sada zaista deluje efektno. Grafička zahtevnost je prihvatljiva – igra klizi jako dobro i na mašinama sa AGP slotom.

Igra nema realnih mana. Ako ste zaljubljenik u realističnost, bolje je da preskočite ovaj naslov nego da kritikujete našu ocenu. Srećom po ostatak čovečanstva, ovaj naslov uliva nadu da tematika WWII i C&C koncept konačno evoluiraju u nešto veoma igrivo, zabavno i ludo.

Marin NESTOROV