S.T.A.L.K.E.R.: Shadow of Chernobyl

S.T.A.L.K.E.R.: Shadow of Chernobyl je do početka ove godine smatran za tipičan „vaporware” u stilu Duke Nukema: svako normalan je bio ubeđen da su ambiciozni Ukrajinci zagrizli više nego što mogu da progutaju i da igra nikada neće izaći. Na opštu radost, to se pokazalo neistinitim, bez obzira na to što je finalni rezultat malo manje epohalan od davno najavljivanog.

O zapletu i okruženju igre verovatno već znate sve. Bliža okolina havarisane nuklearne elektrane kod Černobilja (poznata kao „Zona”) dve decenije posle nesreće počinje da pulsira serijom čudnih fenomena. Mutirane zveri, čudne anomalije i whatnot počinju da izlaze iz nje, na šta vojska odgovara podizanjem karantina koji bi celu oblast trebalo da hermetički zatvori. Glasine o specijalnim radioaktivnim artefaktima kojih je Zona prepuna počinju da kruže Ukrajinom, što privlači posebnu sortu ljudi voljnih da rizikuju glavu zarad masne zarade na crnom tržištu. Vaš lični udeo u kompletnoj priči počinje na prilično konfuzan način: spasavaju vas iz kamiona koji je na izlasku iz Zone pogođen nekim misterioznim zrakom. Budite se pateći od kompletne amnezije, a jedini link sa prošlošću vam je S.T.A.L.K.E.R. tetovaža i misteriozna poruka u PDA uređaju vezana za likvidaciju Streloka, kolege stalkera koji se navodno krije u dubini Zone. Nemajući šta pametnije da radite, prihvatate ponudu artefakt-trgovca Sidoroviča na obodu Zone da radite za njega, uz obećanje da će vas lagano upućivati na trag lika čiju smrt ste jurili pre nesreće.

Polunelinarna avantura kreće na ovoj tački. Ispunjavajući zadatke za Sidoroviča, druge stalkere i nekoliko ključnih NPC-a, lagano ćete odmotavati slojeve misterije koji okružuju Zonu, progresivno otključavajući njene nove delove. Za razliku od, recimo, Obliviona, okruženje S.T.A.L.K.E.R.-a nije jedna homogena celina po kojoj se možete kretati bez ograničenja: severni delovi Zone (blizu grada Pripjata i same elektrane) na početku su nedostupni iz nekoliko razloga (visoka radioaktivnost, psi-emiter koji žive organizme pretvara u zombije itd.). Takođe, S.T.A.L.K.E.R. nije RPG: statistike lika možete poboljšavati jedino kroz nabavku boljeg oružja, opreme i oklopa, ispunjavajući primarne i sekundarne zadatke (questove) kojih ima na sve strane. U nedostatku boljeg izraza, igru bismo najbolje kvalifikovali kao pseudonelinearni survival FPS.

Najuspeliji elementi igre su, bez sumnje, vizuelni dizajn i veštačka inteligencija protivnika i bukvalno svih živih organizama u Zoni. Šetnja okruženjem havarisane elektrane, napuštenim selima i fabričkim kompleksima zaraslim u korov i rđu lako i bez muke indukuje vrlo specifičan osećaj beznađa i potištenosti. Lični pečat autora odraslih u Sovjetskom Savezu ovde je više nego evidentan: ne verujemo da bi iko na Zapadu, čak ni grafički dizajneri Fallouta, uspeo da na ovako realan i sumoran način dočara postapokaliptični, avetinjski predeo iz kojeg poput kišom ispranih kočeva štrče ruine pretenciozne i šablonizirane arhitekture SSSR-a. Što se tiče veštačke inteligencije, pored inteligentnih ljudskih protivnika valja istaći modele po kojima funkcioniše fauna: divlji mutirani psi, na primer, imaju psihologiju čopora, kidišu na vas i okružuju vas sa svih strana, a beže od puščane paljbe kada ih je malo ili kada procene da je plen (vi) suviše opasan.

S.T.A.L.K.E.R.: Shadow of Chernobyl ima sedam različitih krajeva igre, od kojih su dva „prava”, a pet „lažnih”. Finalni rezultat zavisi od nekoliko faktora: broja (i rezultata) specijalnih misija koje ste uradili za Sidoroviča i faction leadere u zoni, od vaše „afilijacije” sa jednom od strana (Duty ili Freedom) i određenog broja drugih faktora kojima nismo uspeli da uđemo u trag zbog supertesnog roka za završetak broja. Naš „kraj” je bio prilično glup: pošto smo se na jedvite jade probili kroz ratnu zonu Pripjata i dokopali se nuklearne elektrane, ušli u sarkofag eksplodiranog reaktora i došli do famoznog monolita koji je uzrokovao promene u Zoni (navodno vanzemaljskog porekla), na opciju „Make a secret wish” naš lik je odgovorio „I wish to be rich”, posle čega je usledila simpatična sekvenca u kojoj tripujete da sa krova padaju zlatnici umesto šrafova i delova betonske konstrukcije koji vam se sekund kasnije obrušavaju na glavu. Bleh. Ni traga objašnjenja o Streloku, vašem poreklu i smislu cele furtutme u koju ste uložili dve neprospavane noći: umesto epohalnog antiklimaksa popili smo neuspeh jer je neki deo quest lanca ostao nenačet. Nemilosrdan rezultat bez opcije za povratak i reviziju: poslednji deo kampanje je totalno linearan, a ukoliko nemate snimljenu poziciju iz sredine igre, moraćete ponovo da „krečite”.

Najveća zamerka autorima igre jeste to što su račvanja u igri učinili totalno neprimetnim i što dobar deo esencijalnih informacija (kodovi i važni „hintovi”) čak ni ne bljesnu na ekranu, već se automatski zakopaju u neki podmeni vašeg PDA. U dobrom procentu slučajeva imaćete utisak da storilajn munjevito preleće preko polutransparentnog layera u vašoj podsvesti i da se sve vreme, pored protivnika, borite sa težnjom same igre da vas ostavi u mraku.

Ovu poslednju zamerku možete komotno da potisnete ukoliko ovo planirate da odigrate totalno natenane. Za strpljive igrače (sa puno vremena) koje ne mrzi da zavire pod svaki kamen, da razgovaraju sa svakim NPC-om i da urade baš svaki quest koji igra nudi, S.T.A.L.K.E.R. će predstavljati nezaboravno iskustvo.

Miodrag KUZMANOVIĆ