Softverska grupa Sigma Team široj igračkoj javnosti postala je poznata 2004. godine izdavanjem low budget izometrijske pucačine Alien Shooter (vidi SK 3/2004). Ova neuobičajena simbioza Alien Breeda i Crusadera toliko je dobro prošla među običnom rajom da su vrlo brzo usledile prve „zakrpe” (što nije toliko uobičajeno kada su u pitanju PD ostvarenja) – Alien Shooter: The Experiment i Alien Shooter: Fight For Life. Sve to privuklo je čuveni CDV koji je momcima naložio, usput ih časteći „masnim” budžetom, da počnu sa razrađivanjem ideje za zvaničan nastavak.

Alien Shooter: Vengeance (ovo je naziv igre za američko tržište, a u Evropi će igra moći da se nađe pod imenom Alien Shooter 2) još jednom vas „oblači” u ulogu sposobnog plaćenika pred kojim je postavljen zadatak da svet očisti od najezde alienskog šljama iz druge dimenzije. Vođeni izrekom da se tim koji pobeđuje ne menja, u Sigma Teamu zadržali su esenciju originala i implementirali minimalan broj RPG elemenata, čisto da se razbije monotonija pucačkih sekvenci. Primarni zadatak i dalje je „roštiljanje” hrpe karakondžula koji će u tolikoj meri nadirati ka vašoj poziciji da ćete poželeti da se niste rodili. Broj monstruma po jednoj mapi dostiže cifru od 10.000 (dobro ste pročitali), dok ih u isto vreme na ekranu može biti i po 100! Ukoliko ste gledali film „Svemirski vojnici”, onda imate dobru ideju o tome šta vas čeka u igri Alien Shooter: Vengeance.

Na početku, igraču su nudi mogućnost izbora vođenog lika koji je znatno bogatiji nego u prvom delu – postoji čak osam individua različitih sposobnosti i afiniteta. Eliminisanjem neprijatelja i kompletiranjem questova (postoje i sporedni zadaci koji donose specijalne nagrade) zarađuju se iskustveni poeni koji se mogu raspoređivati u 12 oblasti (snaga, brzina, energija, inteligencija, preciznost, umešnost rukovanja određenim tipovima oružja...) čime se vrši nadogradnja sposobnosti lika. Još jedna stvar preuzeta iz RPG ostvarenja jeste postojanje inventara. On će se, ukoliko vođenom liku blagovremeno ne nabildujete snagu, uglavnom koristiti za skladištenje municije za različite tipove naoružanja i kutija prve pomoći, s obzirom na to da nećete imati dovoljno slobodnih slotova za veće objekte. Pored toga, igraču je dozvoljeno da glavnog junaka opremi zaštitnim pancirom (koji se vremenom troši), kao i najrazličitijim specijalnim dodacima (boosteri sposobnosti, baterijska lampa, levitirajući dronovi koji automatski napadaju neprijatelje...). Što se tiče naoružanja, treba napomenuti da je igraču dozvoljeno da „nosi” do pet puca istovremeno u slotovima za brz pristup, dok se ostale mogu skladištiti u inventar. Inače, arsenal oružja broji preko 50 različitih primeraka, od pištolja, sačmara i mašinki, pa sve do bacača plamena, bacača granata i energetskog oružja.

Iako priča u ovom ostvarenju igra sasvim sporednu ulogu, autori su odlučili da postojanjem NPC-ova pažnju sa suve akcije skrenu na njihove (strogo izrežirane) međusobne dijaloge. Povremeno, neki od ovih likova krenuće u misiju zajedno sa vama ili će vam se u jeku najžešćih obračuna pridružiti na vatrenoj liniji. Nažalost, njihova prisutnost neće biti od prevelike pomoći, ali će stvoriti utisak kooperativnog rada i, bar prividno, igru učiniti „dubljom”. Razbijanju monotonije doprinosi i mogućnost povremenog upravljanja vozilima (blindiranim džipovima velike vatrene moći), kao i korišćenje stacionarnih mitraljeza koji na atraktivan način umeju da posluže svrsi.

Zanimljivo je što su autori prilikom osmišljavanja vizuelne komponente igre ponovo posegnuli za 2D grafičkim rešenjima. Ovog puta to je učinjeno uz obilato korišćenje specijalnih efekata, poput senčenja, magle, kiše, živopisnih eksplozija i sličnih, koji istinski pojačavaju vizuelni doživljaj. Upravo zbog toga možemo da konstatujemo da grafika zaslužuje svaku pohvalu, ali i da je igra odlično optimizovana tako da njeno pokretanje neće predstavljati problem ni onima sa slabijim mašinama (čak i slabijim nego što je to navedeno u Infoboxu). Jedinu zamerku u ovom segmentu možemo uputiti animaciji glavnog lika („lomi” se kao lutka na konopcima) i načinu njegovog kretanja (kao da „leti” iznad površine). Čini nam se da na ovom polju, iz nekog razloga, namerno nisu načinjene nikakve izmene, s obzirom na to da je identična situacija „krasila” original. Ni zvučnoj komponenti ne može se puno toga zameriti. Muzika i efekti su solidni pa se jedini minus može pribeležiti izveštačenim dijalozima i neubedljivom voiceoveru.

Najveća mana igre Alien Shooter: Vengeance jeste prenaglašena težina i odsustvo podrške za snimanje statusa tokom trajanja misija (snimanje se obavlja automatski nakon završenog nivoa). S obzirom na to da igra funkcioniše po principu broja preostalih života, ovo ne čudi toliko, ali probajte da se setite toga u momentima kada desetak puta bezuspešno budete pokušavali da savladate određenu oblast. Nekome se može učiniti i da je igra, usled prenaglašenog pucačkog karaktera, suviše jednolična te da nakon izvesnog perioda počinje da zamara. S tim se morate pomiriti. Razbijanje monotonije možete probati iskušavanjem ostalih igračkih modova – pogotovu igranjem u lokalnoj mreži.

Sve u svemu, Alien Shooter: Vengeance zaslužuje preporuke – naročito ako volite izometrijska pucačka ostvarenja. U prilog tome ide i činjenica da igra košta svega 20 zelenih novčanica, što je zaista minimalna novčana nadoknada za sve što nudi.

Vladimir PISODOROV