World in Conflict

Konačno je pred nama projekat koji zaista pomera standarde u mnogo aspekata. Tema igre već je prepričana u „Prvim utiscima” (SK 8/2007). Ukratko, alternativno-istorijski RTS, koji počinje 1989. kada umesto pada Berlinskog zida dolazi do pada NATO odbrane pred napadom SSSR-a i izbijanja Trećeg svetskog rata, najpre u Evropi, a ubrzo zatim i u Americi. A Rusi su zaista jaki, i to mnogo jači nego što bi se očekivalo u jednoj proameričkoj igri. Za fenomenalno dobar scenario je bio zadužen Leri Bond (koautor „Red Storm Risinga” i drugih novela), a u igru vas uvodi sirovo-baršunasti glas Aleka Boldvina. Retko se dešava da je toliko zabavno slušati priču iako na ekranu već piše Press Any Key To Start. Priča nije prosto vezana za sam rat, već prati sudbine nekoliko protagonista. Vi ste potporučnik Parker (nikada mu se ne pojavljuje lice), ali za razliku od drugih igara niste glavni junak, već je ovde to mladi pp Benon, nepromišljen i željan dokazivanja. Vremenom prerasta u pouzdanog komandira, a završava kao apsolutni heroj. Režija igre je izuzetna, sa genijalno uklopljenim filmskim „sečkama” tokom prekretnih momenata u borbi. Čak i hint-ekran, tzv. Combat School, nikada nije dosadan jer se javlja u predahu, a daje veoma korisne savete. Između misija, upoznajete se sa emotivnim stanjem likova, pa i njihovim porodicama.

World in Conflict je veoma osobita igra, i njen opis ne može ići po ustaljenom principu upoređivanja segmenata sa drugim naslovima. Jedino bi se prethodna franšiza Massive Entertainmenta, Ground Control, mogla posmatrati kao prototip WiC-a. Sistem kontrole teritorije putem strateških tačaka zadržan je i ovde. Akcija je veoma intenzivna, a borbe uvek grandiozne sa prisustvom velikog broja raznih jedinica, artiljerijskog gruvanja sa obe strane i konstantnih avio-napada. Igra je izuzetno brza, bez mnogo predaha i s osećajem nirvane tek po završetku misije, pa su gašenje svih telefona i zaključavanje sobe apsolutna neophodnost. Osim glavnih zadataka, tu su i sporedni, neobavezni, ali obično zanimljiviji. Nema dosadnog prikupljanja resursa i građenja objekata, već se praktično odmah uleće u akciju. Tačnije, resursi se svode na bodove koje dobijete na početku misije, a svaka jedinica košta određen broj bodova. Kada jedinica nestane, bodovi se vraćaju u „banku”, ali ne odmah, već postepeno. To prilično otežava „rush” taktiku i zahteva od vas da mudro procenite koje će vam jedinice biti neophodne za akciju i da ih pažljivo koristite. Objekti koji se grade, u stvari rastu automatski kada zaposednete odgovarajuće strateške tačke, obično 2 ili 3 – na određeno vreme. Prvo se izgradi protivpešadijsko, zatim protivtenkovsko gnezdo, a na kraju i PVO-bunker. Još jedan vid nazovi-resursa su poeni za spoljnu podršku – granatiranje kota raznim vidovima municije, od kasetnih i napalm do nuklearnih bombi, ili padobranska potpora. Ovi poeni se dobijaju s napredovanjem vaših trupa. U principu, išlo se na to da igra što više odražava realnost, pa vrste jedinica odgovaraju trenutnom stanju NATO naoružanja i rodova vojske. Većina ih ima po dve izuzetno korisne specijalne sposobnosti – ofanzivnu i defanzivnu. Zaboravite svet na par nedelja, a inače će vam trebati 3–4 dana da igru završite na medium nivou težine.

Gameplay, međutim, ima nekoliko mana. Članove jedinice možete grupisati samo na dva načina (kocka i front), nema „niza” i „klina” kao u GC2, niti vojnike možete odvajati od grupe. Takođe, dvoklik na jedinicu na interfejsu vas ne vodi direktno do nje. Ali, bez problema nalazite grupe pod brojem, dvoklikom na broj (ili „dvolupom” na tastaturi). Nedostaje i Aggressive Move, a opet ima ucrtavanja putanje, što i nije previše korisno jer je AI prilično dobar pa se jedinice ne gube. Sitnice, ali ipak propusti.

Kontrola kamere je krajnje originalna, i mnoge će nervirati u početku, jer se koriste obe ruke, pa je igra idealna za odvikavanje od pušenja. Naime, princip kretanja je kao u FPS-u, pomoću tastera ’WASD’, dok mišem birate visinu pogleda, ciljeve, koordinirate kretanje i akcije jedinica. Kada se uigrate, osećaj je bajkovit. Da li je ovo najbolji sistem kotrole kamere ikada? Rizikujući da dobijemo tonu kritika – da, jeste, jer konačno više ne letite s mesta na mesto po mini-mapi gubeći dragoceno vreme i živce. Za RTS žanr, revolucionarno. Osim toga, pitanje je da li bi to svuda moglo da prođe zbog grafičke zavisnosti i broja detalja i objekata, koji su, usput budi rečeno, svi do jednog podložni destrukciji i veoma interaktivni. Ali, ovo nije obična igra. Iako prelepa i detaljna, provereno radi kao podmazana na svakoj mašini od 2004. naovamo. Iako sigurno koči na 1900 x 1200 sa maksimumom detalja i Quad procesorom + 8800GTX + 2G RAM-a, u medium podešavanjima klizi na 1 GB RAM sa Ati 9550.

Grafiku najbolje opisuje naziv – interaktivni film. Posebno je efektan prizor kada padnu napalm ili tepih bombe, kada iza plamena ostane apsolutna pustoš tamo gde su pre par sekundi bile šume ili zgrade. Zvučna podloga je savršena, i obavezno pokušajte da obezbedite 5.1 okruženje, pre nego novu grafičku karticu ili memoriju. Helikopteri će kružiti oko vas i potpuno ćete se izgubiti u vremenu i prostoru.

Iako sjajna i u singleplayeru, ova igra prosto cveta u multiplayer modu. Ima integrisan VOIP kristalnog kvaliteta, client/server model koji dozvoljava klanovske mečeve za 16 igrača, bez ikakvog kašnjenja. Malo li je?! Po mišljenju nekih stranih kolega, ovo je najbolji multiplayer u svim kategorijama.

U World in Conflictu podjednako će uživati i ljubitelji FPS i RTS žanra, dok će poklonici C&C koncepta konačno shvatiti koliko je on prevaziđen. Napredak koji su napravili drugi čuveni RTS naslovi deluje minorno u poređenju sa odskokom WiC-a od prosečnosti.

Marin NESTOROV