Jedna od najiščekivanjih igara u proteklih nekoliko godina konačno je sa nama – Hellgate: London, prvenac Flagship Studiosa, prva igra tvoraca Diabla otkako su napustili Blizzard. Neverovatno visoka očekivanja od ovoga naslova ispunjena su... uglavnom. Ugođaju kojim Hellgate: London odiše nešto jednostavno nedostaje. Utisak da je sve u redu sa ovom igrom u talasima se gubi i ponovo vraća, na prilično čudan način.

Ako protekle tri godine niste proveli u kriostazi, blindiranom nuklearnom skloništu ili nekoj dubokoj divljini, sigurno ste već čuli da je Hellgate: London akcioni RPG sa FPS izvođenjem. Takođe mogli ste da čujete da je igra smeštena u postapokaliptični London godine 2038. Nekoliko decenija pre početka igre svet su napale armije demona. Godine skrivanja su preživelim ljudima pružile predah da dovoljno razviju tehnologiju i način borbe da bi mogli da uzvrate udarac. Vi ste jedan od ovih boraca.

Preživeli ljudi podeljeni su u tri frakcije. Templari su viteški red koji kombinuje stara učenja sa modernom tehnologijom. Hunteri su bivši vojnici čije taktike i oprema predstavljaju evoluciju konvencionalnog ratovanja, dok kabalisti svoje moći crpe iz istraživanja mračnih veština. Svaka od ovih frakcija ima po dve klase dostupne igraču. Templari mogu da budu guardiani i blademasteri. Guardian je tipičan defanzivni Blizzardovski paladin, sa sve aurama – debeo oklop, štit i mač, slaba pokretljivost, neverovatna otpornost. Blademasteri su ofanzivna varijanta templara. Iako nose isti oklop i mogu da koriste štitove, njihove veštine su zamišljene napadački, a u drugoj ruci umesto štita im ipak bolje leži drugi mač. Kabalisti su sušta suprotnost templarima, ne samo filozofski i teološki, već i taktički. Njihove dve klase, summoner i evoker, imaju najslabiji oklop u igri, tako da se klone direktnog okršaja. Evoker ovo postiže visokom pokretljivošću i sposobnošću da prestravi protivnike i rastera ih, a Summoner priziva sopstvenu mini-armiju elementala i demona. U redovima huntera su engineer i marksman. Obe klase koriste puške, granate i sposobnost da prizovu taktičke artiljerijske napade (kako ovo tačno funkcioniše u zatvorenom nije najbolje objašnjeno). Engineer se oslanja na robotske dronove da pojačaju njegov napad dok slabe protivnike i skreću im pažnju. S druge strane, marksman se oslanja na tajnovitost, brzinu i povećavanje svog dometa i predstavlja najkonvencionalniju FPS klasu u igri. Svaka klasa, pored četiri osnovna atributa, ima arsenal koji čini više od dvadeset pet veština. Sa svakim nivoom lik dobija po pet poena za unapređivanje atributa i jedan za veštine. Pojedini kvestovi daju dodatne poene. Pošto se svaka veština može unapređivati deset puta, a likovi su limitirani na pedeset nivoa, očigledno je da morate da se ograničite na određenu nekolicinu jakih veština ili da svaštarite sa više slabijih.

Hellgate: London je definitivno čudna zverka. Od trenutka kada započnete igru treba da prođe nekoliko sati da bi postala udobna. Zavisno od klase koju igrate ugođaj varira. Tako blademasteri i guardiani sa svojim mačevima i third person pogledom najviše imaju onaj Diablo-feeling koji svi želimo ponovo da iskusimo. Sve ostale klase mogu da se igraju u prvom licu, najčešće na uštrb preglednosti. Budući da su sve te FPS klase zapravo prilično osetljive, manjak preglednosti rezultuje brzim gubljenjem života. Tako dolazimo do rešenja da je, uprkos FPS propagandi, perspektiva trećeg lica zapravo idealan način za igranje ovog naslova. Čak i takvo izvođenje je prilično uspelo, mnogo je dinamičnije i imerzivnije od sličnog, iz npr. Tabule Rase. Nakon četiri-pet sati igranja ulazite u poznatu Diablo-zonu. Sve je na svom mestu, tamanite protivnike u bujicama, uzimate predmete, pratite jednostavnu priču, čak iznalazite vreme da uživate u sitnim detaljima i nepogrešivom humoru iz starijih naslova ovog tima. Od malog Džoija sa „Vurtovom” nogom, preko NPC-ova koji se šale na račun Džordža Lukasa i glume Bila Šetnera, sve do citata Britni Spirs i tekstova „Aerosmitha”. Posle tridesetak sati igranja stvari se menjaju još jednom – ali ovaj put nagore, jer do tada ste videli manje-više sve što ova igra može da pruži. Nasumično generisani nivoi sa svojih deset tilesetova postaju repetitivni. Jeste, nasumično može biti novo i drugačije, ali je i generičko i neinventivno, pa nakon nekoliko desetina odigranih nivoa sve postaje identično, monotono, dosadno. Naravno, i u Diablu je bilo tako, ali nas je sama igra držala dovoljno zabavljenim da nismo imali vremena da registrujemo monotonost.

Online igranje donosi i spas, ali i dodatne probleme za Hellgate. Čišćenje nivoa zasigurno je još zabavnije ako imate društvance koje demone tamani zajedno sa vama. Ipak, i mrežno igranje zasiti nakon nekog vremena, tako da dolazite do tačke u kojoj vam se ne igra neprestano nego na mahove, na kratke burstove hack’n’shoota, nakon čega ste opet namireni sledećih nekoliko dana. Čak i takvim igranjem relativno se brzo dolazi do pedesetog, trenutno poslednjeg nivoa, kada možete da pravite novi lik, ali tu je pomenuti problem online igre. Hellgate: London vam omogućuje besplatnu online igru, ali samo za tri karaktera. Ako želite više online likova, veći stash i dodatni online sadržaj, moraćete da plaćate mesečnu pretplatu za „elitni nalog”. Naravno, u današnje vreme, kada gotovo svako plaća bar jedan MMO mesečno, ni tih osam dolara za elitni Hellgate nalog ne bi bilo mnogo... da igra radi kako treba.

Tužna istina je da Hellgate: London predstavlja knjišku definiciju nedovršenosti. Od „slomljenih” kvestova koje nije moguće završiti, preko nerealno učestalog glavljenja po nasumično generisanim mapama, do izbacivanja iz igre. Džaba bilo sitnih detalja u igri ako krupne stvari nisu na mestu, ako je pripovedanje traljavo i ako je jedina pokretačka sila za igranjem podsvesni drajv za budženjem lika. Animacija lebdeće knjige dok se čuje kvazimistična naracija nije dovoljna da premosti jaz između ogromne uvodne animacije i tri kratka sinematika na samom kraju igre. Hellgate: London je na mahove veoma zabavna igra i svakako ponovo oživljava osećaj iz igara serije Diablo, no dugoročno, pogotovo ovako nedovršena, nema šanse da se nosi s njima. Numerička ocena oslikava utisak koliko je zapravo dovršena ova igra.

Dragan KOSOVAC