Zaista zanimljiva kreacija. Ako zamislite glavnog junaka F.E.A.R.-a nabildovanih mogućnosti manipulisanja vremenom, postavite ga u Half-Life 2 okruženje i nabacite mu elegantniju verziju odela Masterchiefa iz Haloa sa neograničenom rezervom samoobnavljajućih energetskih ćelija – dobićete pravog superheroja, tj. glavnog karaktera TimeShifta kojeg ćete voditi. Premda je rastao, kao salata već viđenog, čak više od pola decenije i u međuvremenu promenio Atari u Vivendi kao izdavača, kao i celokupnu platformu, u svom finalnom obliku projekat (a ne superheroj) doneo je veliku dozu originalnosti konceptom igranja prilično drugačijim od svega do sada viđenog u FPS-u. Rezultat rada tima Saber Interactive je solidan, zanimljiv i nepotpuno uglancan FPS.

Pod uslovom da titlove angloameričkih filmova čitate samo iz puke navike, intenzivno fokusirani, shvatićete da igru započinjete radeći u istraživačkoj ustanovi koja pokušava da napravi odelo za putovanje kroz vreme. Problem nastaje kada jedan od vodećih naučnika uskoči u finalni proizvod i zbriše u prošlost uništivši prethodno laboratoriju. S obzirom na to da je negativac već maznuo alfa verziju, vama preostaje problematična beta, koja vas (navodno) nekontrolisano vraća u 1939. godinu. Nekakav rat traje, tu biste vi da se borite rokajući buljuk za buljukom mrskih vam Švaba – ali ova priča nema takav pasus. Pre vas stigao je dr Kron donevši sve svoje naučno znanje, promenio je tok istorije, postao glavna faca epohe, a takođe i poremetio ravnotežu kontinuuma prostor-vreme... i pokvario vam raspoloženje! Sada 1939. godina više izgleda kao 2142. iz Battlefielda sa ekstrafuturističkim naoružanjem i opremom, prostor u kojem se nalazite je pod apsolutističkom vlašću vašeg prethodnika, a tu je i glas koji sa zvučnika uljudno poziva na poštovanje odluka vlasti, kao i propagandni plakati poput onih u Staljinovom SSSR-u, taman da shvatite kakve su okolnosti. Nigde gorepominjanih Švaba, ali mr Gordon Frimen je za vas samo prethodnica. Sine, nema zezanja.

Što se grafike tiče, iako polirana godinama, nije ispala posebno kvalitetno. Teksture jesu detaljne, paralaksno mapiranje je prisutno (i to u DirectX 9c režimu), HDR i slične zgode lepo rade, ali to i te kako ima svoju cenu u zahtevnosti opreme, tako da tzv. Saber Engine nije sasvim sjajno podneo pritisak korenitog unapređivanja izgleda i fizike igre. Da bi zaista išlo kako treba, biće vam potrebna preporučena konfiguracija iz info-boksa, a ako biste uopšte da je igrate, morate imati 2 GB RAM-a, sve ostalo je samo surogat. Bez obzira, razočarenje grafikom neće vas zaobići, jer ona jednostavno ne deluje dovoljno ubedljivo, iako ste skinuli posebne drajvere u beta verziji (koji vam usput poremete prikaz video materijala). Izbor boja, preterano mnogo motion blura i još nekolicina sitnica čine da igra izgleda recimo kao unapređeni Sin, daleko ispod F.E.A.R.-a ili Far Crya, na primer. Sličan osećaj se stiče i po pitanju zvuka. Nedovoljno ubedljivo.

Za razliku od svega gore navedenog (tj. prosečnog), gameplay je zaista vrhunski. Iako baziran na već toliko puta viđenom bullet-time efektu, sistem manipulacije vremenom nikada nije bio u toj meri razrađen ni toliko neophodan kao ovde i sve se bazira na vašem umeću rukovanja vremenom. Osim što vremenski tok možete usporavati, možete takođe i zaustaviti vreme, ili ga čak pokrenuti unazad, ali se to naravno ne odnosi na vas niti na vaše kuršume. Tako, kiša može da pada nagore (poput Cecinih suza), možete oduzeti pušku ukipljenom vojniku pa ga ostaviti u životu, ili nafilovati sačmom – pa onda iz ćoška posmatrati kako to deluje kad vreme nastavi da teče, vratiti lepljivu bombu sa svog tela nazad u ruke bacaču, ili avione nazad na vaš nišan, i još mnogo toga što nikada ranije niste probali. U jednoj rečenici, vi ste genuine superheroj, realdeal, kao iz američkih stripova. Zanimljivo je koliko se retko čovek toga seti, pa prvih nekoliko nivoa prođe kao uvežbavanje, zar ne? A onda postajete vrhovno božanstvo. Iako je AI protivnika dobar i ne tako defanzivan kao u pomenutim naslovima, vaša prednost je jednostavno previsoka za bilo koga. Olakšava igru, ali ne previše, jer su periodi igranja vremenom veoma ograničeni, brzo se obnavljaju, ali prava je umetnost pravilno ih aktivirati. Uglavnom vam AI samog odela, tzv. S.S.A.M. daje najbolji savet za adekvatnu upotrebu time-shifta, ali nema ga uvek.

Oružja su manje-više standardna, mogao bi se izdvojiti samostrel čije strele eksplodiraju nekoliko sekundi nakon pogotka usmrćujući protivnika gde god da se zabodu, ili Hellfire čiji hici izazivaju spaljivanje mete uz grozomorne krike. Pomalo naprednije oružje je prejako, a municija u višku, pa sami procenite na kom nivou krenuti.

Iako singleplayer daje oko 12-ak sati dobre zabave, posebno je zanimljiv multiplayer. Vremenska manipulacija je rešena ispaljivanjem hronogranata, koje prave sfere u koje hvatate protivnike, a u kojima vreme teče kako ste ranije podesili. Tu su svi standardni režimi (team/solo deathmatch, 1 na 1, CTF...) ali i ima i nekoliko unikatnih. King of Time vam daje otpornost na vremenske efekte, a u Meltdown Madness cilj je da suparničku mašinu sprečite da odbroji do nule bacanjem hronogranata na nju. Ako tome dodamo i tzv. multiplayer modifierse kojima podešavate brzinu i visinu skoka, uticaj gravitacije i posebne režime (vampires, npr.) shvatićete kada prava igra počinje.

Tužna je činjenica da je ovo dobra igra koja, nažalost, nema mnogo šanse da ostane lepo upamćena pored giganata kakvi su Halo 3, Crysis, Orange Box, CoD 4 ili UT3, koji se svi pojavljuju na tržištu u istom periodu. Ali, nije sve u ljubavi, ima nečeg i u planiranju.

Marin NESTOROV