Prvo što pada na pamet nakon igranja dugo očekivanog The Witchera jeste citat Mije Aleksića iz genijalnih „Maratonaca”: „E, tako se to radi...” Možda će neko ko je očekivao dolazak novog mesije u svet kompjuterskih FRP-ova biti u startu blago razočaran, ali će i najveći skeptik posle nekog vremena morati da prizna da je Atari (opet) nepogrešivo ubacio sekiru u med.

The Witcher je akciono-avanturistički FRP smešten u fantazijski srednjovekovni setting baziran na romanu „The Last Wish” poljskog pisca Andžeja Sapkovskog, koji bi posle ovoga trebalo da podigne spomenik ljudima iz CDProjekta. Glavni junak priče je Geralt, pripadnik misteriozne kaste witchera, svojevrsnih pradedova Dilana Doga, čiji je životni poziv eksterminacija opasnijih primeraka demonske faune koja je počela da se nekontrolisano širi kraljevstvom Temerije nakon velikog, devastirajućeg rata. Vešci su u istoj meri potrebni ljudskim stanovnicima Temerije koliko su i omraženi, pre svega zbog njihovog demonolikog porekla koje im omogućava bolje borbene i druge karakteristike (imunitet na bolesti, npr.), ali su istovremeno osuđeni na život na samom rubu socijalne prihvatljivosti i samoću. Nakon jedne rutinske misije i „manjeg” incidenta tokom nje, Geralt će zapatiti blaži oblik amnezije i biti prebačen na reanimaciju u Kael-Morhen, nekada slavnu citadelu svih veštaca, sada samo hladno utočište malobrojnih pripadnika reda koji su preživeli desetkovanje za vreme rata. Napad koji su na njih izvršili pripadnici misterioznog kulta Salamander predvođenog tajanstvenim Čarobnjakom i Profesorom predstavlja početak dugačke avanture u kojoj će Geralt i drugovi mu pokušati da raspletu klupko zavere koja je rezultovala krađom tajni tokom raida veštaca salamanderskog reda.

Najveći kvalitet The Witchera je apsolutno fantastični osećaj imerzivnosti i uvlačenja igrača u svoj bajkoviti svet kakav odavno nije viđen u jednom CRPG-u. Nakon što pregrmite (prilično) smarajući prolog u kuli Kael-Morhen, pred vama se otkriva fascinantni svet alternativnog srednjeg veka sa pričom, likovima, lokacijama i questovima povezanim genijalnim nitima krcatim detaljima, koje će vas provereno baciti u grozničavi trans prelaženja igre najmanje jedanput. Kao i naslovni junak, i sama igra je svojevrsni mutant u svetu FRP-a, pri čemu je autore baš bilo briga za poštovanje nekih ustaljenih pravila žanra. Pre svega, Geraltovim avanturama dominira specifični adult karakter koji se ne ogleda samo u pukom korišćenju psovki i blagom erotskom sadržaju (sa famoznim „odvajanjem” pripadnica suprotnog pola zastupljenih u svim društvenim slojevima, od prostitutki, naivnih seljančica i kelnerica u lokalnim barovima, preko veštica, drajadi, elfica pa i same Geraltove koleginice Tris). Mnogo značajniji generator atmosfere u ovom smislu je svojevrsna moralna kaljuga sveta kojem Geralt pokušava da pomogne. Pohlepa, gramzivost, predrasude, licemerje i dekadencija društva koje ne preza ni od čega zarad ostvarivanja sopstvenih interesa, kao i naglašena netrpeljivost prema ne-ljudima (odnosno prigušeni rasizam koji trpe vilenjaci, patuljci, pa i sam Geralt) celoj stvari daju dublji, zlokobniji karakter, koji daleko odskače od klasičnih FRP temelja u kojima je granica između dobra i zla često jasno izražena.

Sve ovo na stranu, druge razlike u odnosu na žanr tiču se pre svega same borbe, koja će vam se činiti ili imbecilnom, ili sjajnom. Pravovremeno kliktanje radi vezivanja efektnijih poteza u što ubitačniji kombo čini vas aktivnim učesnikom u fajtu koji ne zahteva da samo kliknete na protivnika i zavalite se u fotelju čekajući da karakteristike lika završe posao. Napredovanje lika po nivoima donosi talente (bronzane, srebrne i zlatne), koji se zatim investiraju u odgovarajuće veštine (najčešće borbene), grupisane u tri borbena režima (za krupnije, sitnije, odnosno protivnike u grupama). Kontrola lika je moguća u tri moda (odnosno dva suštinska): klasični, top-down pogled – u kojem Geraltom upravljate mišem, i pogled „iza leđa” sa ’WASD’ komandama (izgleda sjajno, podseća na fantazijski Gears of War).

Ipak, The Witcher nije bez svojih bubica i ne bi bilo fer ne pomenuti ih. Najuočljiviji setbeck je jezivo dugačko učitavanje nivoa kao rezultat traljave optimizacije, odeljak sa questovima (u ultrakorisnom dnevniku) prečesto je konfuzan, s više nepotrebnih referenci na isti zadatak ili potpuno ignorisanje nekih sporednih (pedantnijim igračima zato ne gine zapisivanje na papir svega što miriše na potencijalni quest), predmeti se aljkavo smeštaju u inventar, bez ikakvog filterisanja (izuzetak su quest items), a pojedine konstrukcije psovki deluju isforsirano i ne odgovaraju vremenu u kojem se igra odvija.

Vremešni Aurora engine koji pokreće igru, zategnut, utegnut, ispeglan i nabudžen, podseća na bogatu kalifornijsku staricu nakon vrhunskih tretmana plastične hirurgije kojoj, čak ni iz velike blizine, ne biste dali više od četiri banke. Suptilni grafički efekti (pre svega sjajna depth of field), uverljivi dizajn sveta (naročito gradske četvrti) i ostali vizuelni generatori atmosfere (zalazak i izlazak sunca, smena dana i noći, zamućenja prilikom pijanstva i sl.) polako se uvlače pod kožu i izazivaju zdravu sumnju u to da sve ovo pokreće engine star pet godina! Voice-acting je profesionalan (mala zamerka ide Geraltu, koji u svakoj situaciji pokušava da zvuči cool i grubo), zvučni efekti su fantastični (cika dece i gradska vreva, npr.), a genijalna etno-instrumentalno-ambijentalna muzika i teoretski savršeno ide uz dešavanja na ekranu.

Svojim vanserijskim kvalitetima koji se polako otkrivaju tokom igranja, The Witcher u ovom trenutku predstavlja najbolji izbor za svakog ljubitelja kvalitetnog FRP-a, a pozitivno kršenje nekih klasičnih konvencija žanra garant je da će igra privući i druge igrače koji zaziru od role-playinga. Autor teksta bi se čak usudio da kaže da je, ako Fallout 3 već mora da bude 3D igra, The Witcher pravi način na koji bi trebalo da bude urađen!

Aleksandar DINIĆ