Cenzura Interneta

Ko je sve upleten u cenzuru Interneta širom sveta

Ustaljeno je mišljenje da su sloboda govora i ljudska prava dva blisko povezana pojma. Oni to i jesu, ali nisu obavezno nadopunjujući. U ovom slučaju, kvaka 22 ogleda se u sledećem: prevelika ili apsolutna sloboda govora može dovesti do povređivanja nečijih ljudskih prava, dok visok zagarantovan nivo prava može osakatiti slobodno izražavanje. Internet dodatno komplikuje ovu situaciju.

U „slobodnom svetu” gotovo da nema cenzure. Većina search-enginea sadrži automatski uključene filtere koji sprečavaju prikazivanje eksplicitnog materijala, ali nude i opciju za njihovo isključivanje. Jedine restrikcije odnose se na dečju pornografiju, sa izuzetkom nekih zemalja u kojima je pristup svim pornografskim sajtovima otežan (npr. Australija). Ovde se može govoriti samo o „mikrocenzuri”, tj. restrikcijama koje se odnose na škole, studentske domove, univerzitete, državne institucije i privatne firme (filtriranje portova, zabranjen pristup social-networking sajtovima i slično).

Ipak, ne znači da na Zapadu nema pokušaja kontrole protoka informacija, ali se uglavnom radi o bezuspešnim pokušajima. Jedan od drastičnih primera jeste pokušaj američkog provajdera Verizon da blokira izvesnu pro-choice organizaciju. Čelnici ovog džina pokušali su svoj akt da obrazlože borbom protiv prenošenja „neukusnih” poruka putem njihovog servisa. Ovo je naišlo na bujicu javnih osuda, iz jednostavnog razloga što nije posao internet provajdera da bude vrednosno subjektivan. Posle svega, sigurno je to da im ništa slično uskoro neće pasti na pamet.

Nažalost, nisu građani svih država ovakve sreće. Pravo na slobodu govora oduvek je bilo trn u oku autoritarnim režimima, koji u takvim uslovima ne bi mogli da opstanu. Ali, mnogo je lakše zabraniti radio, novine ili televiziju. Internet ne zna za granice, a pristup alternativnom pogledu na svet za mnoge sisteme predstavljao bi konačni krah. O načinima represije informacija na Internetu od strane vlada različitih zemalja mnogo se zna zahvaljujući organizaciji OpenNet Initiative (opennet.net). ONI je nastao kao zajednički projekat najpoznatijih svetskih univerziteta, tačnije njihovih odseka za Internet. Članovi su, između ostalih, univerziteti Oksford, Harvard i Kembridž. Putem njihove prezentacije moguće je upoznavanje sa situacijom u svim zemljama čije vlade vrše internet monitoring. Posebno su zanimljive one države koje su od strane „Reportera bez granica” proglašene neprijateljima Interneta (Kina, Kuba, Iran, Severna Koreja, Saudijska Arabija...).

Ne samo na sajtu ONI-ja, već i medijski najviše propraćena cenzura jeste ona od strane kineskih vlasti. Ova država je zemlja puna kontradikcija – s jedne strane prihvata zapadnjački ekonomski sistem i delove kulture, ali, s druge strane, u politici i pravu veoma je nedemokratska. Upravo je zato dugo vremena postojala grčevita neodlučnost u cenzuri Interneta, ali ipak komunističko-dogmatski način mišljenja njihovih lidera polako ali sigurno Kinu vodi u sve veću cenzuru internet sadržaja, uprkos drugačijem imidžu projektovanom za potrebe spoljnih odnosa. Koliko je situacija alarmantna govori činjenica o budžetu do sada utrošenom u cilju stvaranja tzv. Velikog zlatnog štita, u svetu poznatijeg kao Kineski firewall, po sličnosti sa čuvenim zidom – čitavih 800 miliona dolara. Ovaj sistem cenzure filtrira svu aktivnost svojih korisnika. Na sajtu ONI moguće je naći komparativni prikaz rezultata pretrage „tabu” pojmova, koji na kineskom Internetu kao da ne postoji. Čak i kada neko uspe da se „probije”, može očekivati oštre kazne. Kineska verzija My Spacea vrlo je restriktivna. Upotreba pojmova kao što su Tajvan ili Dalaj Lama rezultira brisanjem postojećih unosa. Govori se da postoji oko 30.000 internet policajaca koji redovno čitaju sadržaje raznih foruma i blogova, te brišu svaku suviše autonomnu misao. Ukoliko neko ima želju da isproba efikasnost kineske cenzure na svojoj koži (bar približno), moguće je sa pomenutog sajta preuzeti dodatak za Firefox pod imenom China Channel.

Nešto upućeniji korisnici Interneta u Kini rizikuju svoju slobodu koristeći različiti softver kao što su Psiphon ili Tor, koji omogućavaju pristup zabranjenim sajtovima. Još jedan od načina slobodnog protoka informacija svakako je Freenet (freenetproject.org), koji koristi p2p mrežu i garantuje visok stepen anonimnosti. Ipak, svaka vrsta „digitalne gerile” veoma je kažnjiva.

Ako je situacija u Kini loša, onda se stanje u Severnoj Koreji može nazvati katastrofalnim: samo nekoliko hiljada ljudi ima pristup Internetu, a praktično ima onoliko internet policajaca koliko i korisnika koji nisu visoki funkcioneri. Još jedan drastičan primer je Iran. Po dolasku na vlast ultrakonzervativnog predsednika Ahmadinedžada, download je limitiran na 256 Kbit/s kako bi se saseklo preuzimanje tvorevina zapadne kulture. Kasnije su uvedene brže konekcije, ali po neverovatno visokim cenama. Pristup je onemogućen za više od pet miliona stranica, a jedna od stavki u korisničkom ugovoru je obećanje da korisnici neće posećivati neislamske sajtove. Najzabranjivaniji sajtovi su oni o ljudskim pravima i feministički sajtovi.

Na kraju ostaje pitanje upletenosti zapadnih kompanija u represivne aktivnosti diktatorskih režima. Poznato je da većina softvera namenjenog cenzuri potiče sa Zapada. Prodaja takvih programa donosi dosta novca. Takođe, poznato je i to da je Yahoo u više navrata pomagao kineskim vlastima u otkrivanju disidenata u zamenu za privilegovaniju poziciju od konkurencije. Izgleda da je moć prilagođavanja internet kompanija velika, ponekad i alarmantna. Pokatkad, tek kada vidimo kako je negde druge možemo biti srećni što smo ovde.

Ivan VESIĆ