Stariji, delimično fosilizovani čitaoci našeg časopisa, oni koji su osamdesetih godina XX veka bili prisiljeni na to da stave plavu kapicu i crvenu pionirsku maramu, sigurno se sećaju pesme o Titovom budućem dobu koje smo gradili s Titom. Iako Bioware nema neke posebne veze sa Josipom Brozom, kapitalizacija nostalgije, slavne zaostavštine i zaloga za budućnost predstavljaju temelje kulta ličnosti/identiteta kompanije, koji ovaj kanadski developer neguje kao politbiro uspomenu na Narodnog vođu, ohrabrujući i pothranjujući munjičave manifestacije vernosti koje iskaču iz usta RPG fanova kada se u društvu pokrene priča o „davnim danima kada su hard core fantasy RPG-ovi vladali svetom”. Kompanija je s razlogom ponosna na svoju istoriju, mučeništvo u zarobljeništvu AD&D licence, na svoje fanove koji su joj od statusa ilegalca/tržišne niše obezbedili vlast, odnosno uživanje u blagodetima mainstreama. Građenje budućnosti firme kroz natezanje sa vlasnicima tamničko-zmajske licence sada i konačno može da se proglasi gotovim. Dragon Age, njihov drugi originalni fantasy IP (prvi beše Jade Empire), raskida i poslednju vezu koja je kompanija imala sa najslavnijom pen&paper franšizom. Budućnost Biowarea, sagrađena na leđima Zmajeva i tamnica, konačno napušta dungeon i odleće u orbitu. Historijsko „Ne!” Staljinu izrečeno je na vrlo nedvosmislen i nadasve novotalasan način.

Rezurektovanje Baldur’s Gatea, odnosno ideje vodilje najslavnijeg „ozbiljnog” RPG-a u istoriji dotičnog žanra na PC platformi, u formi modernog enginea, modernih produkcionih vrednosti i moderne ideje multiplatformnosti uspelo je u potpunosti. Zapravo, gotovo u potpunosti, ukoliko obećanja koja su pratila hype oko Dragon Agea sagledamo kroz prizmu onoga što nudi konkurencija. Dragon Age se reklamira kao dark fantasy epic, Bioware diže kragnu, pali cigaru i proklamuje „No more Mr. Nice Guy”, obećavajući krv, udove i bradavice, koloplet adult sadržaja koji je tako drugačiji od supermoralnog hi-fantasy tolkinovskog miljea. Bioware se hvali da je Dragon Age prljav, znojav, zao i neodoljiv, da nije za decu (igra nosi 18 ESRB/PEGI rejting), da će vam pomeriti perspektivu i zavrteti glavu u neverici. Na ovo imamo samo jedan odgovor: LOL. U poređenju sa Witcherom ili Neverwinter Nightsom 2 (posebno njegovom prvom ekspanzijom), Dragon Age je sanjiv, ranjiv i naivan. Nemojte ovo pogrešno da shvatite: igra je tehnički savršena, prebogato opremljena i ima kampanju gigantskog obima, ali jednostavno nije kul na takav način. Ako ste gledali „Liar Liar” sa Džimom Kerijem, verovatno se sećate scene kada frajer sa kojim se smuvala njegova žena pokušava da se približi Kerijevom sinu, i zatim kreće sopstvenom varijantom parafraze horor scene. Njegovo „It’s The Claw!” je, well, jadno, baš kao i Biowarevi pokušaji da delovi sadržaja igre budu šokantni.

Pošto samo završili sa jedinom krupnom manom ovog spektakularnog naslova, valjalo bi se baciti na mjeso igre, uz inicijalni osvrt na sve tri platforme na kojima je dostupna. Velika pohvala Biowareu sledi zbog nepopuštanja trendu „unisex” razvoja igre za PC i konzole, procesa koji u dobrom broju slučajeva rezultira jadnim, kompromisnim portovima. Verzija za PC ima neuporedivo napredniji i pregledniji interfejs, uz mogućnost (od)zumiranja pogleda na akciju i postizanja ptičje perspektive, u okviru kog igra izgleda kao superumiveni Baldur’s Gate/NWN. Xbox 360 verzija igre, s druge strane, nalikuje tipičnoj drugoj violini: lošije teksture i grublja grafika, kamera fiksirana iza leđa likova u partiju, neudoban i konfuzan radijalni interfejs... Verziju sa PS3 nismo probali, ali mislimo da i za nju važi ista ili slična priča. Vest da je developeru ovakvog kalibra PC i dalje na prvom mestu prilično je ohrabrujuća.

Dragon Age: Origins je pseudonelinearni RPG urađen u formi koju Bioware eksploatiše već više od deset godina. Široka mapa prepuna fiksnih lokacija, bez mogućnosti neograničenog lutanja nalik na Arcanum ili Fallout, nema nikakve posebne razlike u odnosu na Baldur’s Gate ili oba nastavka Neverwinter Nightsa. Arhaičnost forme kompenzovana je pomoću najmanje tri bitna kvalitativna momenta, od kojih će prvi, realizacija fantasy sveta kroz ultradetaljni lore, biti najbitnija ciljnoj publici. Ferelden, fantazijska kraljevina kojoj preti invazija Blighta, drevnog depersonalizovanog zla koje se budi svakih nekoliko stotina godina, skiciran je nivoom detalja koji do sada nije viđen u sličnim igrama. Sve informacije, legende, prepiske, letopisi i poezija koje pronalazite tokom igre (questovanjem, čitanjem random knjiga i svitaka ili na neki devetnaesti način) slagaće vam se u tzv. „Codex” kompilaciju lorea koju možete konsultovati u svakom trenutku. Stotine stranica maštovitog fantasyja oduševiće svakog igrača koji od RPG-a pre svega traži detaljnu razradu sveta koji spasava.

A vala ćete ga se naspasavati: u ulozi novoregrutovanog Gray Wardena, pripadnika viteškog reda zaduženog za borbu sa Blightom, rešavaćete osnovni quest gigantskog obima, ujediniti zemlju zahvaćenu borbom za vlast, pridobiti stare saveznike (patuljke, vilenjake etc.) i zadati finalni udarac neljudskom neprijatelju. Osim početnih, tzv. „origin” questova različitih za svaku rasu (i klasu), ostatak avanture je pseudonelinearan. Četiri velike celine, koje možete odrađivati redom koji poželite, imaju jedno zajedničko ishodište, uz obilje opcionih, ne previše interesantnih misija koje služe kao „filler” i sredstvo za namicanje para. Drugi kvalitativni spearhead igre leži u metodu „oranja” po sadržaju, odnosno odličnom borbeno/taktičkom modulu koji predstavlja nešto najbolje što je Bioware ikada ostvario na ovom planu. Ogranizacija četvoročlane družine, realno, po prvi put za Bioware podrazumeva nasušnu potrebu za „cookie-cutter” setapom koji srećemo u MMO igrama. Bez tenka, hilera i dva dps-era nećete daleko stići, naročito na nivoima težine većim od „easy”. Članovima partya možete upravljati manuelno, a možete im i programirati ponašanje kroz detaljan sistem varijabli, čime određeni broj standardnih borbenih situacija možete automatizovati. Svaki iole teži fajt, međutim, podrazumeva konstantno pauziranje akcije i izdavanje naređenja ručnim putem, najčešće putem kontrole hilera, od koga u 99 odsto slučajeva zavisi pobeda ili poraz. Automatizacija hilera naprosto ne funkcioniše dovoljno dobro u svim situacijama (eto ideje za neki budući patch).

Treća karakteristika koja Dragon Age: Origins izdvaja od manje budžetnih RPG kolega jeste megadetaljno profilisanje likova i voice acting, što su faktori od kojih će vam u najvećoj meri zavisiti uživanje u igri. Desetak kandidata koje ćete s koca i konopca skupiti u toku avanture, međutim, drastično variraju u kvalitetu romansiranog profilisanja. Najveća „zvezda” ekipe, zla čarobnica Morrigan (glas joj pozajmljuje Klaudija Blek, Erin San iz „Farscapea”), jeste beznadežno izvikan i loše formiran arhetip smarajuće kučke. Poslušajte savet i igrajte sa „underdogsima”, tj. likovima koje vam igra ne nameće frontalno, već koje nalazite kao alternativu osnovnima. Profesionalni savet za party koji će vam pružiti najviše zabave: golem (kao dps), Zevran (rogue-dps), Alistair (tenk) i vi kao ženski mag specovan kao healer (ako želite da iskusite straight romansu sa Alistairom) ili muški healer (ako imate homo ambicije sa Zevranom). Njihovi dijalozi i komentari ubedljivo su najbolji, a ovakva party konstrukcija omogućava vam da iz igre izvučete maksimum „životnosti”.

Bioware, navodno, ima velike planove za budućnost Dragon Agea. Pored utemeljenja franšize i stvaranja podloge za njenu ekspanziju kroz buduće nastavke, kompanija obećava i dvogodišnju podršku prvog nastavka kroz DLC pakete. Prva dva DLC-a postala su dostupna neposredno po izlasku igre: The Stone Prisoner, besplatan svakom vlasniku originala, i Warden’s Keep, koji naplaćuju sedam dolara, možete aktivirati u svakom trenutku, bilo pre bilo posle kompletiranja single player kampanje (hronološki su smešteni pre kraja, ali vas igra ne sprečava da ih konzumirate po želji). Njihov kvalitet, odnosno vrednost za uloženi novac (za one koji mare za ovaj kriterijum), nisu nimalo konzistentni. Stone Prisoner, iako besplatan, otključava najmaštovitijeg lika u igri, golema-psihopatu, koji predstavlja omaž onom homicidnom robotu iz KotOR igara čiji „personality”, komentari i ponašanje (reakcije na vaše odluke i party čavrljanje) predstavljaju najviši domet karakterizacije likova u Dragon Ageu. Jednostavno, čim vam se quest za taj DLC otvori, uradite ga i golema više ne vadite iz partya (njegova hibridna tank/dps uloga osigurava mesto u svakoj situaciji). Warden’s Keep, s druge strane, donosi side-quest u kojem rešavate misteriju drevnog Grey Wardenskog utvrđenja, nakon čijeg kompletiranja vam se otključava „škrinja” za odlaganje predmeta iz inventara. Sam sadržaj Keepa možete spaliti za manje od sat vremena: da nije škrinje i malčice loota (warden’s plate armor set), mirne duše biste ga mogli svrstati u isti koš sa konjskim oklopom iz Obliviona. Iskreno se nadamo da će Bioware ozbiljnije zasukati rukave u budućnosti, i da će ponuditi DLC-ove koji pored više sadržaja donose i dešavanja posle finiša single player kampanje. Ono što zapravo nedostaje jeste poligon za upotrebu plena stečenog u DLC-u: dva postojeća paketa aktivirana nakon završetka igre omogućavaju posetu samo DLC specifičnim lokacijama, dok je ostatak sveta zaključan. Naposletku, nadu za budući sadržaj možemo položiti i u fanovsko/modersku zajednicu, koja će sigurno naći načina da iskoristi moćni toolset koji je Bioware izdao nekoliko dana posle tržišne premijere igre.

Miodrag KUZMANOVIĆ