Oblačim crnu pidžamu, izlazim na trčanje po begradskim krovovima, možda će mi fijuk ledenog vetra odrešiti omču koja mi se steže oko srca

Pre mesec dana, oštrim pokretom vretenastog tijela izbegao sam sačmu H1N1 pahuljica u debelo meso, čime sam verovatno poremetio nekakvu ravnotežu u ovom delu Galaksije. Palo mi je na pamet da u decembru sledi naplata svemirskog računa, i guess what, nisam pogrešio. Nažalost, nisam fasovao grip, već smrt dugogodišnjeg bliskog prijatelja.

Nokia 6680, moj divni matori smartphone, čiji sam firmware pokušao da apdejtujem preko USB kabla sa faličnim konektorom, postao je inertna cigla od sive, izgrebane plastike. Aufiderzen, finski kameradu, neka ti afterlajf u Valhali bude bolji od života sa neurednim idiotom koji te je bacao u vodu, trpao warez u tebe, sedeo/jeo na tebi, koji te nije čistio ni timario, već grubo vukao za sobom kao moldavsku mladu kupljenu na Internetu. OK, sad sam se izbekeljio za novi PC, nemam ni džidže, biću neko vreme bez fona, mislio sam dok sam ga vraćao u tlo od koga je i potekao. Moja opsesivno-kompulzivna majka, kojoj se ideja o mesec-dva apstinencije od ispitivanja sina o zdravlju, vunenoj šlofjanki, stambenim kreditima i kolonizaciji Meseca nije dopadala, imala je drugu ideju...

Porodični network je zabrujao, i moj stric koji vadi zube u Njemačkoj, jedini Qzmanović koji vozi kola mlađa od 10 godina i ne nosi slip gaće, dobio je nejasnu, ali odlučnu instrukciju da „kad već dolazi za Novu godinu, onom mom sinu magarcu kupi telefon, neki moderan, znaš da on uvek izvodi sa nekim ekranima i memorijama...”. Stric Qz, imajući veze sa „modernim” kao i njegov bratanac sa „tolerancijom”, borbeni zadatak je prepustio svojoj hip pubertetskoj deci. Pokemoni su mi kupili Apple iPhone, koji mi stiže sa zagrljajima, osmesima i jugonostalgijom 28. decembra. Zemljina kora je pukla po šavu.

Sećate li se poslednje scene iz „Povratka Otpisanih”, kada Tihi ustreli Krigera koji uleće u macabre vrtešku u kojoj mu ceo svet igra pipirevku oko glave. Majko rođena, zar najstarijem sinu jatagan u rebro! Šta, dođavola, sad da radim? Da pokušam da joj objasnim da sam uvređen? Da bi Miodrag Kuzmanović pre pojeo živu tarantulu, otišao na pusto ostrvo sa Veljom Ilićem, dozvolio da ga u policiji biju vezanog za radijator nego što bi koristio neki proizvod kompanije Apple. Hell, i to još iPhone! Majko, nisam homoseksualac, zavapih, ne nosim cipele sa pačjim kljunom, ne radim u krugu dvojke, ne želim da sačuvam šume Amazona niti čeznem za diskusijom sa Ričardom Girom o slastima budizma, mati! Nisam budista, ja sam buzdovanista, stara moja! Barijera generacijskog jaza deflektovala je naricanje Banović Strahinje. „Ti da ćutiš, da se smeškaš, izljubiš u obraz i zahvališ kad dođu, platili su 500 evra za to čudo, nezahval...”. U tom momentu sam snagom čiste panike izvršio spontanu teleportaciju nazad u Beograd.

iPhone dolazi. Nije kraj sveta, prodaću ga, baciću ga, pucaću na njega iz ćaletove dvocevke, platiću nekom da ga se reši. Postiću mesec dana na vodi da iščistim šaku koja ga je držala. Možda ću da je odsečem i ugradim motornu testeru? Blast, ali stari Qz i ekipa će ponovo doći za sledeću Novu godinu, sigurno će me vragolasto pitati gde mi je telefon i da li me dobro služi. Šta ću da im kažem? Da se ubijem? Zbog telefona, ma jok! Da ga zakopam u zemlju i vadim decembra 2010. i 2011. godine, i da se nadam da će me majanski asteroid 2012. rešiti bede? Da strah i paniku pretočim u pisanu formu, možda će neki pobožni čitalac snagom molitve da obori avion koji dolazi iz Štutgarta? Možda će isti čitalac ovu stranu gurnuti ispod papagaja, misleći: „Jao, jadan li si Kuzmo, dobijaš iPhone, my heart goes with you, nosi se u qr*BIIP*, glupi snobu!” Oblačim crnu pidžamu, izlazim na trčanje po begradskim krovovima, možda će mi fijuk ledenog vetra odrešiti omču koja mi se steže oko srca.

Nekoliko drugara i rođeni kum, očigledno posednuti demonima, na sve ovo su odgovorili rečima „Jao ajfon, super matori, tačskrin, Enterprajz bre, fejzeri, pjupju!” Oni jednostavno ne shvataju kako nekoga može da bude sramota da poseduje Apple iPhone. U mom slučaju nije u pitanju samo sramota, već i snažna pshihopatogena odbojnost, koju nisam osetio još od studentskih dana i ponude jednog asistenta da se učlanim u SPS. Na neke reči, predloge, pojave i objekte pesnica sama kreće. Godine 1985, kada je ceo razred želeo crne šimike i kožnu jaknu sa resama, ja sam ispadao glup zbog pljuvanja po „Plavom orkestru” i „Crvenoj jabuci”. „The Clash”, Kuzmanoviću, kakvi su ti to neuredni drekavci na omotu sveske, da se javiš direktoru, čuješ? Celog života sam bio crna ovca, i pre ću da dozvolim da me obrnu na ražnju nego da mi istetoviraju belu jabuku na zadnjici.

Miodrag „The Clash” KUZMANOVIĆ