Kada biste svom dedi pokušali da objasnite novotalasnu teoriju da su Fejsbuk i kežual gejming razbili barijeru između igrača i neigrača, stari gizer bi sasvim opravdano potegao blunderbuss i složio vas na licu mesta; vaš otac bi shvatio šta želite da kažete, ali bi vam i dalje na nos nabijao odbojku kao superiorniji način za trošenje vremena od „buljenja u ekran, konju”. Kako pripitomiti zabrađene porodične zvjeri sa mozgovima kojima ništa što je snimljeno ili napisano nakon 1967. nije dovoljno dobro? Eze! Nagovorite ih da sednu u fotelju i gledaju vas dok igrate Red Dead Redemption.

Red Dead Redemption je možda jedina igra u svemiru koja je istovremeno kul, raskošno superbudžetna i ima potencijala da uđe pod kožu čak i starcu koji buši lopte i juri štapom klince koji mu galame ispod prozora. Niko nije imun na Divlji zapad, a igra koja sadržajno zaprema dvadeset špageti vesterna utkanih u jedno fantastično iskustvo sa vama u glavnoj ulozi, režirana i producirana od strane Rockstar Gamesa, jeste kulturna senzacija čije bi propuštanje bilo u rangu ignorisanja filmskog opusa Serđa Leonea.

Priča o Džonu Marstonu, bivšem odmetniku kome federalna vlast otima ženu i dete i nameće quest nalaženja i hvatanja članova njegove bivše bande, smeštena je na početak 20. veka. Divlji zapad broji svoje poslednje dane, civilizacija i železnička pruga su prošpartali severnoamerički kontinent, a poslednji ostaci divlje granice, bezakonja i romantičnog revolveraštva postoje samo na krajnjem jugu. Gigantska sandbox zona koju Rio Bravo deli na američku i meksičku polovinu jeste okruženje koje premijerno za neku igru made by Rockstar nije urbana sredina: rančevi i drveni gradići razbacani po preriji i pustinji, kotrljajuće žbunje, iskrivljene kamene formacije, šume i pume, kaktusi, makija, krda bizona i mustanga i povremena poštanska kočija čine najubedljiviji virtuelni milje koji smo ikada videli. Kvalitet vizuelne prezentacije prosto je neverovatan: zaista nam nije jasno kako jadni Xbox 360 uspeva da svari ovako krupan grafički zalogaj.

Red Dead Redemption, prozvan Grand Theft Horse od strane zlih jezika i specijalista za banalizovanje, daleko prevazilazi ono što čovek očekuje od savremenog, budžetnog sandboxa. Čak i za publiku koju impresionira puko nabrajanje featuresa, igra nudi materijala za duboko utapanje u tabelarnu kalkulaciju, jer igraču daje priliku da radi gotovo sve što je ovaj ikada video u vesternima. Obavezne story misije čine srazmerno manji procenat aktivnosti, koje uključuju hvatanje i kroćenje konja, lov na ucenjene glave, gonjenje stoke na ispašu, igranje pokera ili ajnca u salunima, bacanje potkovice udalj, lov i dranje životinja, sakupljanje bilja napade na banditske utvrde, konjske trke i trke kočija, pomaganje strancima ili ubijanje i pljačkanje ljudi koje srećete u divljini... Nedostaje samo opcija za samostalno pljačkanje banaka, ali to je prošlost koju je Džon ionako ostavio iza sebe.

Esencijalnu razliku u odnosu na beskonsekventne Grand Theft Auto igre ovde čine odvojene skale za slavu i reputaciju. Svaka iole značajna aktivnost, bez obzira na moralni predznak, čini vas za nijansu slavnijim, a njen karakter vam podiže ili smanjuje honor skalu (osim ako ne kupite i opremite facijalnu bandanu i učinite se anonimnim). Vaš put nepoznatog stranca do legende divlje granice biće, makar kozmetički, vidljiv u reakcijama NPC-ova na vaše prisustvo (dodir oboda šešira uz „mr. Marston” u prolazu, recimo, ili uplašeno šaputanje), a u slučaju pozitivne skale morala imaćete korist u vidu nižih cena kod trgovaca. Sve to ipak ne utiče na tok igre ili razvoj priče, koji slede jednu stazu i imaju jedan mogući (tužan) kraj.

Sloboda, obim aktivnosti i kvalitet prezentacije apsolutno su neosporni, ali najveću vrednost igre predstavljaju priča i kvalitet/umetnički intenzitet likova koje ćete sretati tokom avanture. Na ovom polju, američka podružnica Rockstara (Rockstar San Diego) totalno je prešišala svoje evropske kolege. Džon Marston je slojevitiji i uverljiviji lik od Nika Belića; ima jasnije motive, ima vidljiv i ubedljiv teret prošlosti na plećima, a face koje sreće usput deluju kao prirodna ekstenzija okruženja i okolnosti. Ni jedna situacija u igri ne deluje veštački ili forsirano u skladu sa vestern klišeima (osim Irca koji je pijanica, ali bože moj). Red Dead Redemption dostiže i prestiže filmski senzibilitet od kog crpi inspiraciju, bivajući (pored TV serije „Deadwood”) jedini vestern sadržaj vredan žanrovske soli koji se pojavio u 21. veku.

Da se mi pitamo, resetovali bismo 2010. godinu u junu i proglasili ranog pobednika. Red Dead Redemption je najozbiljniji kandidat za igru godine u bukvalno svim relevantnim kategorijama, naslov koji ima potencijala za konvertovanje nevernika i igromrzaca u ljude koji će ih makar poštovati kao izražajni medij, ako već preko usta ne mogu da prevale tu strašnu, tešku reč – umetnost.

Miodrag KUZMANOVIĆ