Veza računara i monitora (2)

U nastavku priče o bacanju slike na ekran bavimo se gustinom tačaka, prikazom na više ekrana i bežičnim prenosom slike

Na ovoj slici koja ilustruje razliku u kvalitetu slike CRT i LCD monitora izbliza se vide pojedinačni pikseli i razmaci između njih. Ali ako se dovoljno odmaknete – pikselizacije nema

U prethodnom broju pisali smo o standardima za povezivanje monitora i računara koji su se godinama menjali s jednim zadatim ciljem – podrškom za monitore sposobne da prikažu više rezolucije. Pre desetak godina, prosečan monitor nije bio veći od 17 inča (veličina uvek predstavlja dužinu dijagonale), a rezolucija 1024 x 768 piksela smatrana je visokom. Težnja za napretkom, često pravdana potrebama korisnika (a koja zapravo češće nije plod ideja tehničara već ekonomista koji stoje iza svake kompanije koja ima veze sa elektronskom industrijom), stvorila je zabunu u umovima većine onih koji su do pre koju godinu monitor birali kao i televizor – što veći to bolji. A šta zapravo rezolucija monitora predstavlja i kakva je dobit od njenog povećanja?

Pikseli po inču

Osnovu ekrana, poput mozaika, čini mreža sačinjena od piksela, četvorougaonih tačaka čija svetlost daje sliku. Već znamo da se jedan piksel formira od tri boje, crvene, zelene i plave, bilo od svetlosti raznobojnog fosfora na ekranu pod uticajem elektronskog topa kod CRT monitora ili filtriranog pozadinskog svetla kod LCD panela. Rezolucija slike govori nam koliko takvih piksela postoji po horizontalnoj i vertikalnoj osi ekrana. Međutim, rezolucija slike bez informacije o veličini ekrana na kojem će se slika prikazivati ne govori ništa o gustini tačaka, pa samim tim ni o kvalitetu prikaza koji će se postići.

Kako je uopšte moguće od gomile kvadratića dobiti sliku kakvu svakodnevno susrećemo na računaru, punu krivih linija, krugova, elipsi i drugih nepravilnih formi? Poput tačkaste linije nacrtane na papiru, ukoliko su prekidi mali, stiče se utisak gledanja u punu liniju. Isti utisak stiče se ukoliko se udaljimo od slike – usled ograničenja ljudskog vida tačkice koje čine isprekidanu liniju stapaju se i deluju kao jedna celina. Iz toga je logično zaključiti da što više piksela potrpamo na što manji prostor, slika će delovati realnije, pa je uvedena i mera koja nam govori koliko je piksela po inču (ppi) smešteno na ekran.

Da bismo bolje shvatili pojam broja piksela po inču, kao i to koliko je taj podatak uopšte bitan, moramo uzeti u obzir to da ljudsko oko ne primećuje iste detalje kada objekat gleda sa dva metra udaljenosti i kada se on nalazi tik ispred oka. Približavanje ekranu monitora na desetak centimetara učiniće da s lakoćom raspoznamo pojedinačne piksele, a ukoliko se odmaknemo na metar-dva, piksele je nemoguće razaznati.

Ukoliko kao primer uzmemo onaj pomenuti monitor dijagonale 17 inča sa rezolucijom slike od 1024 x 768 piksela, primenom matematičkih formula dolazimo do podatka da je njegova rezolucija približno 75 ppi. Monitor dijagonale 22 inča i Full HD rezolucije (1920 x 1080 piksela) zapravo ima 100 ppi, iz čega se lako zaključuje da je oštrina slike zapravo povišena tek za četvrtinu za poslednjih deset godina.

Uticaj Microsofta

Većina kompjuterskih ekrana retko premašuje 120 ppi. Iako hardver deluje kao kamen spoticanja, softver je za to u podjednakoj meri kriv. Podizanjem rezolucije ekrana uz zadržavanje istih dimenzija, što praktično podiže broj tačaka po inču, većina grafičkih elemenata, kao i teksta postaje previše sitna, pa samim tim i nečitka sa aktuelnim operativnim sistemima. Da bi nam bilo jasnije zašto je tako, moramo se vratiti nekih trideset godina u prošlost, u vreme prvih Macintosh računara i skromnih mogućnosti tadašnjih monitora, koji nisu mogli da prikažu više od 72 ppi, što je Apple i uzeo kao standard za svoje monitore. Veličina tačke 1/72 inča učinila se veoma zgodnom jer se na pisaćim mašinama i u grafičkoj industriji (tj. u tipografiji) decenijama koristila anglosaksonska merna jedinica point („tačka”) koja iznosi upravo 1/72 inča. Inače, to je mera koja se i danas u nekim zemljama koristi pri određivanju veličine slova u tipografiji i tekst procesorima. Kako je ekran Macintosha bio širine standardnog američkog papira, postignuto je to da fizička veličina fonta od 10 pointa, koja predstavlja standard za kancelarijska dokumenta, na ekranu računara bude 10 piksela, dakle identična po širini sa tekstom kucanom ili štampanom na papiru. Međutim, problem je u tome što je uobičajena udaljenost naših očiju od monitora za oko trećinu veća od udaljenosti sa koje posmatramo papir, te nam zato slova na ekranu zapravo izgledaju sitnija.

Naravno, Microsoft je morao da umeša svoje prste i ovde, pa je došao do ideje – operativni sistem će lagati programe da je monitor rezolucije 96 ppi, čime će tekst postati krupniji. Međutim, zajedno sa slovima povećavaju se i veličine aktivnih elemenata prozora, statusna linija, okviri i svi ostali elementi, pa se radna površina efektivno smanjuje. To samo po sebi ne bi bilo problem kada se uzmu u obzir veličina modernih monitora i njihova rezolucija, a 96 ppi je čak i premalo u odnosu na aktuelne trendove. Međutim, problema i te kako ima. Iako Windows 7 ima mogućnost povećanja broja tačaka po inču čak duplo, tj. na 192 ppi, problem je u tome što većina aplikacija uopšte nije predviđena da radi na tim rezolucijama, pa dolazi do pretumbanih menija, loše skaliranih fontova i mnogih drugih problema.

Appleova vizija

Iako na prvi pogled zvuči kao da nema šta da traži u ovoj priči, iPhone 4, Appleova najnovija vizija pametnog mobilnog telefona, za nas je upravo jedan od najinteresantnijih proizvoda kada je budućnost ekranâ u pitanju. Monitor dijagonale 3,5 inča, zasnovan na IPS panelu koji proizvodi LG, sam po sebi ne bi bio toliko interesantan da nema podatka o rezoluciji od čak 960 x 640 piksela, tj. čak 329 ppi. Iz Applea kažu da Retina ekran koji je smešten u iPhoneu 4, posmatran sa udaljenosti od 30 cm, nema nikakvu vidljivu pikselizaciju, što ga čini dobrim poput čitanja sa papira. Realnost je ipak malo drugačija – prava rezolucija za vid zdravog čoveka je oko 470 ppi na udaljenosti od 30 cm, a, kao što smo rekli, što smo dalje od ekrana taj broj pada, a što smo mu bliže potrebnija je veća gustina tačaka. Bez obzira na to što nije „savršen” kao što bi Stiv Džobs hteo da pomislimo, Retina je trenutno jedan od ekrana koji bi mogao da doprinese odbacivanju papira kao medija za čitanje časopisa i stripova, naročito ako se bude našao u nekom većem uređaju poput iPada. Cena ove tehnologije je i dalje van domašaja kad su u pitanju stoni računari sa monitorima velikih dijagonala, ali za koju godinu vrlo lako može postati stvarnost.

Tri ili šest ekrana

Proizvođači grafičkih čipova ne sede skrštenih ruku. Tamo gde proizvođači monitora stoje, oni nude alternativna rešenja u vidu tehnologija AMD Eyefinity i nVidia 3D Vision Surround. Dva monitora priključena na isti računar imali smo i pre deset godina, ali to je rešenje koje je bilo dobro za poslovne svrhe i malo šta drugo. Prvi problem je podrška za maksimalno dva monitora, a drugi su 3D aplikacije i igre koje najčešće nisu mogle da rade na dva ekrana jer za to prosto nisu predviđene. Mnogi bi pomislili zašto nekome uopšte treba više od jednog monitora? Kada je u pitanju kucanje u Wordu, bili bismo u pravu, Full HD monitor veličine 24” sasvim je dovoljan za takve poslove. Ali, kada je u pitanju obrada video i audio sadržaja gde se koriste stotine slajdera i menija, ili rad sa ogromnim tabelama kod obrade finansijkih podataka, jedan monitor vrlo lako postaje skučen. U takvim situacijama, ako se na primarni monitor postavi radna površina a na sekundarni sve alatke potrebne za rad, dobija se jedna komforna radionica – jedan sto za rad a drugi za alat.

A šta zapravo Eyefinity i 3D Vision Surround donose novo na tom polju? Jedno je podrška za tri monitora u jeftinijoj varijanti ili (zasad samo kod AMD-a) čak šest monitora kod Eyefinity 6 kompatibilnih grafičkih kartica. Drugo, možda čak i bitnije, jeste novi pristup odnosu video-hardvera prema operativnom sistemu, gde drajveri nude mogućnost da se monitori ne vide kao zasebni već kao jedna velika celina. Tri monitora jedan do drugog, koje računar vidi kao jedan, eliminišu sve probleme sa 3D aplikacijama koje su se mučile sa klasičnim Extended Desktop režimom, jer za njih zapravo postoji samo jedan monitor, te aplikacije nisu „svesne” da se fizički koristi više njih. Tako tri Full HD monitora rezolucije 1920 x 1080 piskela za predstavljaju igru ili aplikaciju jedan monitor rezolucije 5760 x 1080 piksela. U varijanti sa šest monitora rezolucija se povećava na čak 5760 x 2160 piksela. Viša rezolucija ovde ne znači (samo) više detalja u igrama, već širi prikaz sveta oko igrača. Umesto gledanja kroz delić stakla pri igranju sa simulatorom letenja, na šest ekrana ima dovoljno prostora da se smeste i bočni prozori i svi neophodni dugmići i instrumenti. Zvuči impresivno, ali ima i mana. Prva je cena tri ili šest monitora, a oni koji iskuse čari ovakog sistema teško da će se zadržati na monitoru od 22 inča, pa ukupan trošak lako dostiže i 2000 evra. Drugi problem su ivice ekrana – između dva vidna polja uvek postoji plastična maska ekrana koja ovde predstavlja ružnu crnu liniju, što i te kako može da nervira, pa čak i da zasmeta kada se nišan nađe nasred linije tokom igranja FPS igara. Treći problem je snaga grafičke kartice potrebna za igranje na ovako visokim rezolucijama – čak i najskuplji primerci nemaju snagu da u svakoj igri pruže maksimalan nivo detalja i umekšane ivice. Ipak, ovakvi sistemi svakoga će ostaviti impresioniranim, toliki monitori na gomili jednostavno ostavljaju utisak da to više nije standardni PC već napredna radna stanica.

Bežični prenos slike

Kako većini toliki radni prostor ipak nije potreban, pitanje je ima li alternative za povećanje radnog prostora? Tablet računar kao pomoćni displej mnogima je zagolicao maštu, ali zasad ne postoji nijedan model sa video ulazom. Ipak, alternativa zapravo i postoji, i to u dve varijante. Prva, neočekivano, ali ipak razumljivo, dolazi iz Applea – beta verzija operativnog sistema iOS 5 omogućava bežično povezivanje iPada ili iPhonea putem tehnologije AirPlay sa Mac računarom i tada ih je moguće koristiti kao drugi monitor jer se slika prenosi putem WiFi-ja. iPad, na primer, prikazuje mapu i istovremeno „glumi” volan, dok trku vozite na glavnom ekranu.

Nemačka softverska kuća Shape Services osmislila je slično rešenje, ali nema ograničenja samo na Apple proizvode, već su podržani i Android i Windows Mobile tablet računari. Aplikacija Idisplay instalira se na računar sa Mac ili Windows OS-om, kao i na sam tablet, što zatim omogućava streaming slike sa računara. Male dimenzije tableta možda nisu pogodne za gejming, ali za smeštanje MSN-a ili nekog drugog instant mesindžera su kao stvorene. Obe varijante su više na nivou „Hej, vidi, može i ovo”, ali sigurno će se naći oni za koje će ova funkcija biti od koristi.

3D projekcije?

Bilo bi zanimljivo zar ne? Kao u scenama „Star Treka” – budite se, a zidovi sobe se zamućuju i postaju beličasto sivi, polako uranjate u oblake i munjevito letite ka snežnim planinama koje se naziru u daljini. Težak letnji vazduh ostaje iza, a ispred se otvara beskrajno prostranstvo šuma i snega koji krasi nazubljene vrhove. Uranjate u jezero, hladnoća zapljuskuje i osvežava. Beg od svakodnevice gradskog života? Ili bi i to, kao i ovo u šta sada gledamo, bila samo varka?

Mario PAVIĆEVIĆ