Zamislite da je 1988. godina, prošlo je godinu dana od kako je Taito na tržište izbacio Operation Wolf i već ga je zamenio nastavkom – Operation Thunderbolt. Narod je odlepio, troši novac na žetone kao da sutra ne postoji, dok teroristi i ostali agresivni šljam padaju pod nišanom svetlosnih pištolja kao muve. Nekako baš u to vreme i Silvester Stalone na velikom platnu po treći put ponavlja ulogu Ramba – ćutljivog, ali krajnje ubitačnog pripadnika zelenih beretki koji nesrećnike slaže na kamaru kao perlice. Ne čudi da su u Reef Entertainmentu i Teyonu odlučili da kombinuju ove franšize i poharaju fliperane...

Čekajte, 2014. je godina i kašnjenje je „samo” 26 leta, nemoguće da će to uticati na privlačnost igre i harizmu 2008. godine sahranjenog heroja s pivskim stomačićem. Oh, kako su se samo mlađani momci i đevojke prešli, kako li će ih samo kritika saseći, baš kao Rambov rafal ispaljen iz nerazdvojnog druga AK-47.

Verovali ili ne, Rambo: The Video Game je first person pucačina gotovo identičnog izvođenja kao Operation Wolf. Pred vama je akcija na statičnom ekranu gde je cilj potamaniti sve neprijatelje koji šalju vruće olovo ka vama. Neki samo stoje čekajući da ih „uberete”, drugi virkaju iza drveća i kamenja, dok ima i onih koji jurcaju naokolo mameći vas da u njihovom pravcu ispalite rafal. Na početku ćete naučiti da uvek baratate sa dve različite puce koje se menjaju pomeranjem točkića na mišu. Opciono, tu su i bombe koje se ka neprijateljima hitaju pritiskanjem točkića. Pucanje se obavlja levim dugmetom miša, dok desni služi za reloadovanje. Ukoliko u tom procesu pokretnu skalu uspete da zaustavite u označenoj regiji dobićete duplo veći šaržer – u slučaju neuspeha možete da se nadate zaglavljivanju oružja i prepolovljavanju broja dostupnih metaka. Na neprijateljsku vatru niste preterano otporni, ali eliminacija svakog suparnika puni takozvanu Wrath skalu koja Ramba ubacuje u high režim kada svaki kill puni vašu health skalu. Dalje, ukoliko zaginete akciju možete da ponovite pet puta od poslednjeg checkpointa, a ako se ni tada ne „dokotrljate” do kraja nivoa moraćete da kompletnu sekciju pokrenete ispočetka (što izuzetno frustrira na nekim nivoima). Zavređeni poeni na kraju pucačke sesije konvertuju se u iskustvo pomoću kog otključavate nivoe umešnosti, zavređujete nove veštine i tako jačate ljudsku ratnu mašinu kojom upravljate. Rambo može da koristi i do tri različita perka po nivou koji donose specijalne „moći” – brže reloadovanje oružja, hitrije prikupljanje iskustvenih poena i slično.

Pored pucačkih seansi, Rambo će povremeno hteti da se sa napasnicima dobro išaketa ili ih izrezbari svojom čuvenom nožekanjom. Tada na scenu stupa famozni sistem „pritisni u pravo vreme naznačeno dugme na tastaturi”. Sve se svodi na overavanje tastera ’W, A, S i D’ i dobijanje poena ukoliko traženo uradite u granicama predviđenog.

Po mišljenju autora igre, Rambo gine posle trećeg dela filma, tako da dešavanja iz četvrtog nastavka nisu obrađena u ovom ostvarenju. To i nije tako loše kada se uzme u obzir podatak da većina nas koji smo odrastali uz dogodovštine neshvaćenog heroja četvrti deo i ne smatramo delom serije. S druge strane, samo ustrojstvo igre i njen aktivan arkadni feel ne čine se na prvu loptu lošim i igra ima potencijal. Pogotovo ako se zna da je sve „obojeno” originalnim glasovima Slaja i pokojnog Ričarda Krene izvučenih direktno iz filma.

Sve je to lepo na papiru, dok ne krenete da igrate i ne počnete da slažete neprijatelje kao na traci. U praksi je vremešni Operation Wolf zanimljiviji od ove igre. Ovde je sve nekako veštački nakalemljeno i isforsirano. Dobro, pratite filmsku priču koja obuhvata odabrane scene i okršaje, blago prilagođene dinamici igre. Međutim, ubija jednoličnost – od prve do poslednje sekvence. Osim što se menja okoliš i uniforme sve drugo je isto i ne donosi ama baš nikakav hype. Na prste jedne ruke mogu da se izbroje prilike kada će vam biti dozvoljeno da pucate u granatu koju je neprijatelj hitnuo ka vama ili da uništavate okoliš po svom nahođenju. Jedina novina je implementirani cover sistem koji podrazumeva sakrivanje od kiše neprijateljskih metaka tako što ćete da čučnete ili se pomerite korak u levu ili desnu stranu. Naravno, i to je ograničeno samo na unapred definisana mesta. Replayability je ravan nuli, jer što biste se trudili da osvojite više bodova nego prošli put kad znate da celo iskustvo nije vredno. Čak ni u misijama gde je dozvoljeno igrati u co-op režimu. Kod njih se ekran ne deli na ravne časti već svaki igrač dobija nišan druge boje – i udri. Pa kom’ opanci, kom’ obojci.

Da je bar kokanje sa neprijateljima podvučeno masnim eksplozijama i specijalnim efektima, imali biste neki izgovor da dogurate do kraja. Tehničke osobine su veoma loše. Geometrija likova i građevina je kao iz 3D igara s početka milenijuma, dok su teksture isprane, neprecizne i mrljave. Situacija je do te mere loša da se većina likova uopšte ne prepoznaje. Da li vam se ispred nišana nalazi neki kosooki borac ili, eventualno, hrabri Baćuška zaključićete isključivo po boji uniforme.

Rambo: The Video Game je traćenje resursa, vremena i volje. Zastareli sistem igranja bi još nekako i prošao, ali nema nadogradnju, nema za čega da se uhvati kako bi došao do izražaja. Ovu igru je zaista trebalo napraviti 1988. godine, a ne dočekati da svetost dana ugleda u next-gen eri. Žao nam je što to moramo da konstatujemo, ali Ramba ovog puta morate zaobići u širokom luku. Kako znate i umete.

Vladimir PISODOROV