The Last Door je lavkraftovska horor avantura koja ima prosečne zagonetke i slab scenario, ali i odličnu atmosferu. Najbolje je opisuju sledeći pojmovi: zastrašujući prizori, megasumoran vajb i viktorijanska Engleska. U pitanju je prvenac španskog tima The Game Kitchen. Igra se u browseru. Prve tri epizode prve sezone su besplatne, a da biste igrali i poslednju, četvrtu epizodu, morate da donirate autorima bar evro. Doduše, i ona će da postane besplatna onda kada se za otprilike pola godine pojavi i prva epizoda druge sezone.| Ovo je lavkraftovska horor avantura koja ima prosečne zagonetke i slab scenario, ali i odličnu atmosferu. |
The Last Door je tradicionalna point & click avantura, malo istražujete, malo pričate s likovima, malo rešavate zagonetke... Radnja se odigrava krajem 19. veka i prati Džeremaju Devita, koji prima pismo od starog prijatelja Entonija sa pozivom da hitno dođe u posetu. Džeremaja to i čini, ali prekasno – pronalazi Entonija mrtvog. Naravno, mora da reši misteriju njegove smrti. Ubrzo se ispostavlja da se Entoni bavio natprirodnim poslovima a, normalno, i Džeremaja je nekako upleten u sve to... Najveći kompliment koji možemo da uputimo jednom hororu jeste da je strašan. E pa, The Last Door je zaista zastrašujuć. Naravno, svaka dobra horor igra u prvom licu (tipa Amnezija) ipak je strašnija, nekima čak i previše strašna. Zato je The Last Door taman – nismo se sve vreme osvrtali, mogli smo noću da idemo u kupatilo bez tripova da će nešto da nas pojede, nismo imali košmare s motivima iz igre... Istovremeno, igranje je bilo nelagodno, u najboljem smislu te reči. Dobar primer je deonica kada kroz mračnu kuću napeto pratite razbacane papire, od kojih svaki sadrži deo mračnog vica o vuku, lisici i lešinaru koji dozvoljavaju zecu da izabere ko će od njih da ga pojede. Onda kada je napetost na vrhuncu, nalazite i poslednji deo vica. Iako ste sve vreme svesni da će tada nešto jezivo da se desi, taj jezivi događaj vas ipak cimne, natera vas da instinktivno skrenete pogled s ekrana...| The Last Door je zaista zastrašujuć, ali ne previše nećete imati košmare s motivima iz igre. |
U tim trenucima, bilo nam je drago što je igra uspela da nas šokira, te da time na zanimljiv način promeni naše uobičajeno stanje. The Last Dooru je to uspelo zahvaljujući maštovitim idejama – naizgled nevin vic iz prethodnog pasusa samo je jedan od brojnih morbidnih detalja (slično, u jednom kutku mračne kuće nailazite na staru ženu koja je iz nekog jezivog razloga obučena kao devojčica). Atmosferi doprinose i natprirodni elementi, od kojih je najdominantnije zlo oko koje vas svuda prati, a pomaže i to što su dijalozi napisani formalno, u duhu 19. veka. Vrlo bitan faktor su i tehnikalije – prikladna i veoma jeziva orkestralna muzika, te retro pikselasta grafika. Takva grafika je i inače prijatna, a posebno kada je u pitanju ovakva igra, pošto je savremenoj „realističnoj” grafici, baš zato što je realistična, mnogo teže da vas uvede u ovakav mračan, natprirodan svet. Zbog svega toga, igra ima izrazito tmurnu atmosferu.| Igra je maštovita, mračna i napeta, što bi trebalo da bude dovoljno ljubiteljima horora. |
To je to što se tiče dobrih strana igre. Loših stvari takođe ima dosta. Prvi veliki problem je nedorečena priča. Nijedna epizoda ne odgovara na prethodno postavljena pitanja, a istovremeno dovodi do novih nejasnoća. Očekivali smo da sve bude razjašnjeno na kraju igre, ali ništa od toga. Koje je značenje zečeva, koji je smisao pozorišta i kostimiranih ljudi u njemu i slična pitanja samo su neke od mnogih nerazjašnjenih misterija. Nadamo se da će bar druga sezona da ponudi neke odgovore, ali dok ona izađe, već ćemo da zaboravimo šta se dešavalo u prvoj... Jeste da kraj sezone treba da bude cliffhanger, ali u The Last Dooru ne znate ni ko visi s litice, ni kako je tu dospeo, niti gde se ta litica nalazi... Posledica toga jeste da priča nema mnogo smisla, a samim tim ni neku temu koja bi je učinila zanimljivijom. Drugi veliki problem su nerazrađeni likovi. To što Džeremaja nema ličnost možda i ne bi bio toliki problem da ste, kao u Portalu 2, sve vreme okruženi zanimljivim likovima. Nažalost u The Last Dooru ni sporedni likovi nisu zanimljivi, a i njihovi motivi su nejasni. Zapravo, priča u globalu podseća na san (ali, na loš način) – haotična je i konfuzna. Iako su bitan deo igre, zagonetke smo ostavili za kraj zato što nisu toliko bitne za ukupan utisak – ne umanjuju uživanje u igri, ali ga ni ne uvećavaju. U pitanju su uobičajeni avanturistički problemi, uglavnom inventarske vrste (na primer, iskoristite šnalu da otvorite zaključan prozor). Ima i težih zagonetki koje se, tradicionalno za avanture, graniče s ludilom (u jednom trenutku treba da stavite mrtvu vranu u posudu za hranu kako biste privukli mačku, koja će da se sakrije iza zida u podrumu i time vam da razlog da ga srušite). Ipak, pošto mesta na kojima se epizode odigravaju nisu posebno velika, lude zagonetke nam i nisu toliko smetale. Šteta, pošto bi dobre zagonetke podigle igru na viši nivo. Ipak, nije nam žao što smo odigrali prvu sezonu The Last Doora. Igra je zaista maštovita, mračna i napeta, što bi trebalo da bude dovoljno ljubiteljima horora. Aleksandar ĐURIĆ | | |
