Dugogodišnji tester mesnih prerađevina u fabrici "Koljosrem", tokom studiranja bio GenSek ogranka Evropskog udruženja studenata prava (ELSA)... U mladosti prepešačio Deliblatsku peščaru zbog opklade i popeo se na Beograđanku (liftom).

Jutro kad ovo pišem jeste jutro kad je konačno izašao Civilization: Beyond Earth i kad je počeo završni deo kranč faze kompletiranja novembarskog broja „Sveta kompjutera”. Znači, neću moći da je igram do uveče, a tada ću biti suviše isceđen da bih Slovenskom federacijom efikasno istrebio sve ostale civilizacije. Vidite li kakve ja imam probleme? Kurdi u Kobaniju vrteli bi glavom uz molbu Alahu da me poštedi zuluma...

Možda je vreme da vas upoznam s konceptom „krajiške babe”. Kad u redakciji neko krene da emituje frekvencije razmaženog kakenja u formi first world problema, ostatak ekipe kosu pokrije krpom, papirnim ubrusom ili maramom, pogrbi se i staračkim, otežućim glasom počne da ga kori i blagosilja: „Dooobroo je, dijetee, tvooji prooblemi su vakat naajveći na bijeelom svijeetu, ogrni ses guunjem da ne ideš gooloo”. Sistem je prilično efikasan jer u startu demorališe svako foliranje. Ovako šturo opisan možda deluje glupo, ali uživo je impresivan, pogotovo kad ulogu babe igram ja, snažni bariton podjednako sposoban za oponašanje starice i pterodaktila. SKAAAAWK!

Jedan od svežih povoda za invokaciju babe bilo je moje kukanje na temu filma „Fury” s Bredom Pitom, koje je preraslo u diskusiju o nekritičkom gutanju svake fikcije koja nam se servira. Virtuelna baba je imala plodan dan na terenu pokušavajući da razbije argumente koji, poput kvarka, istovremeno postoje u dva paralelna sveta, realnosti bulažnjenja i realnosti smisla.

Moja govedina sa filmom je sledeća: zašto retardirani Holivud odlučuje da snimi film o fiktivnoj posadi „šermana fajerflaj” koja je imala naučnofantastičnu ulogu u sprečavanju izmišljene nemačke ofanzive kad postoje realni istorijski primeri koji već decenijama plaču za ekranizacijom. Sve u vezi s američkim oklopnim jedinicama iz Drugog svetskog rata je jadno, a pre svega tenkovi od kojih je, istini za volju, ova filmska verzija s britanskim topom možda najmanje jadna (ali je i dalje jadna). Priča o Mihaelu Vitmanu i bici kod francuskog sela Viler-Bokaž, u kojoj je posada jednog nemačkog „tigra” bukvalno uništila kompletan istureni element britanske Sedme oklopne divizije, nikada nije oživljena na malom ili velikom platnu. To je ultimativna priča o ljudima i tenku, što su prepoznali isključivo dizajneri igara. Ovo je još jedan u nizu razloga zašto su igre najvažnija umetnost na planeti, a igrači najprogresivniji soj stanovništva, sposoban i željan da uživa u sadržajima čiji junaci transcendiraju pripadnost njihovom plemenu. Heroji su heroji, bez obzira na boju uniforme, a posetioci bioskopa su obični rododendroni. Zato i kradem filmove s interneta – neću da se mešam s diplodokusima ni na dva sata.

Dežurni filmofili, žacnuti opaskom da su inferiorni u odnosu na igrače, tada su me optužili za elitizam i probudili babu iz usnulog žvakanja sopstvene proteze. „Sinkooo, tvoj antiamerikanizam te je zasljeeepio kao štoo poodnevnoo suncee zasljepi gooloo ookoo”, reče baba, a ja to kukanje pobih argumentacijom: ne mrzim Amerikance zbog projekcije militarizma – mislim, da imam nosače aviona, ja bih radio gore stvari od njih – mrzim ih kad jadne stvari pokušavaju da stave na pijedestal. Iz ESTETSKIH razloga ne želim da gledam film o tenku „šerman”. Svaka sekunda te oživljene ideje mi je odbojna poput bubašvabe ispod košulje. „Fury” nije izuzetak, već najmanje suptilni deo jednog trenda odnosno doktrine „dominacije na svim poljima” (full spectrum domination) čiji je voljni ili nevoljni eksponent čak i jedna Ledi Gaga kad u spotu za pesmu „Alejandro” nosi brushalter s prednjim delovima puške M-16, dok u kompletnom spotu provejava estetika te automatske puške. Je li, bre, Dragana, da li ti subliminalno pokušavaš da nam kažeš da su M-16 i njegovi derivati kul? Svako normalan i pismen će zbog kul faktora uvek izabrati kalašnjikov, čiji oblik asocira na otpor i pobunu, a ne na imperiju. Dalja diskusija je izgubila oblik i tok koji se može transkribovati u tekst i postala nešto što bi posmatraču sa strane najviše ličilo na tuču kljunovima grupe albatrosa.

U sledećem broju pročitajte kako smo se proveli na kolektivnoj ekskurziji u Despotovac, kako smo izvređali debelu radio-voditeljku koja nas je pitala šta smo u horoskopu i koje smo ime dali mladunčetu noja koje se ispililo tokom naše posete lokalnoj farmi egzotične živine.

Miodrag KUZMANOVIĆ