Alien: Isolation

Stilski i koncepcijski uticaj koji je serijal filmova Alien imao na gotovo sve grane popularne umetnosti nemerljiv je i nastavlja se i danas, 35 godina nakon premijere prvog dela ove naučno-fantastične horor sage, kod nas nezgrapno prevedene kao „Osmi putnik” (što jedino može da bude Taško Načić u „Ko to tamo peva?”). Gigerove falusoidne fiksacije preinačene u jedinstveni biomehanički dizajn vanzemaljskog monstruma kopirane su u nedogled, a posebno je drugi deo serijala, film „Aliens” Džejmsa Kamerona, zbog svoje premise „Ameri u Vijetnamu na svemirski način” bio pogodan za beskrajnu eksploataciju koja je izrodila stotine akciono-pucačkih igara. Sam alien je u pomenutom nastavku devalviran kada je u pitanju količina generisane strave: u prvom filmu alien je samo jedan, posada pokušava da ga eliminiše i diskutabilno je da li na kraju uspeva u toj nameri, dok se protagonisti nastavka suočavaju sa čitavom legijom monstruma svedenih na pokretne mete. Bilo je potrebno nekoliko decenija da se neko doseti i napravi stealth šunjalicu direktno inspirisanu filmom koji je sve počeo, inteligentniju igru koja na pravi način shvata tadašnji reklamni slogan „in space, no one can hear you scream”.

Radnja igre se nadovezuje na kraj prvog filma i prati doživljaje Amande Ripli, ćerke svima dobro poznate Elen. Petnaest godina nakon događaja iz originalnog Aliena, Amanda biva premeštena na svemirsku stanicu „Sevastopolj” i daje se u potragu za crnom kutijom sa „Nostroma” u nadi da će podaci koji su u njoj pohranjeni rasvetliti misteriozni nestanak njene majke. Očekivano, ubrzo sve kreće naopako i Amanda ostaje nasukana na „Sevastopolju”, odsečena od svojih saputnika i primorana da se probija kroz mračne hodnike ogromne stanice, izbegavajući na tom putu androide koji su „poludeli” iz (samo naizgled) čista mira, ljudstvo koje joj u nastalom metežu nije prijateljski nastrojeno i bori se za sopstvenu egzistenciju, a tu je i „sitnica” u vidu kreature iz naslova. Ostatak priče serviran je igraču kroz tekstualne i audio logove raštrkane po brojnim kompjuterskim terminalima kao i grafite ispisane po zidovima što podseća kako na System Shock 2, tako i na Dead Space, čime se krug inspiracije efikasno zatvara.

Arsenal kojim raspolažete je ograničen i uglavnom se sastoji od gadgeta kao što su baterijska lampa, alat za obijanje i zaštitni znak serijala – motion tracker. „Potrošna roba” u vidu rezervnih baterija, sredstava za regeneraciju energije i slično proizvodi se putem jednostavnog crafting sistema, a komponente potrebne za svaki „recept” su, iako dostupne u dovoljnoj količini, teško uočljive u sveopštem mraku. Uprkos tome što u igri postoji vatreno oružje, čije pronalaženje i posedovanje nikako ne uliva sigurnost jer je uglavnom beskorisno u situaciji u kojoj se Amanda zatekla. Za uspešno preživljavanje kroz taktičko nadmudrivanje sa bićem koje praktično ne možete da ubijete, igra iziskuje do maksimuma izoštrena čula i pametnu upotrebu okruženja. Pošto se svaki direktan kontakt sa alienom završava pogubno po igrača, neophodno ga je izbegavati šunjanjem kroz senke, zavlačenjem u ventilacione otvore, skrivanjem po ormarima, a imperativ je pravovremena aktivacija motion trackera – trik je u tome što igra efikasno simulira periferni vid, pa ne možete istovremeno da se fokusirate na ekran trackera i ono što vam se nalazi tik ispred nosa.

U slučajevima kada vrag odnese šalu i alienu padne na pamet da ispita krevet ispod koga ste se sakrili da odrecitujete Očenaš, jednostavno bacite baklju da biste mu odvratili pažnju i on će otrčati u pravcu bačenog predmeta. Ovo je samo jedan primer stvari koje možete (i morate) da uradite tokom neprijatnog boravka na „Sevastopolju”, a genijalnost AI rutine ogleda se u tome što ćete na istu „foru” prevariti aliena jednom, eventualno dvaput, nakon čega se on uveliko adaptirao i ignoriše distrakciju (da su domaći glasači makar malo nalik alienu, gde bi nam bio kraj). Mada se na početku čini da je aliena nemoguće izbeći, upozorenja o njegovom bliskom prisustvu su svuda i samo je potrebno otvoriti četvore oči. Pro tip: zaboravite „trening” iz većine FPS igara izdatih tokom proteklih desetak godina. Onog trenutka kada počnete da razmišljate kao alien, igra postaje donekle lakša, ali će uprkos tome do kraja ostati bezobrazno teška. Ipak, shvatanje kako se protivnik kreće ne znači da treba aktivno da ga vijate, već samo da uvek budete svesni njegove lokacije kako biste ga izbegli.

Već nakon nekoliko sati provedenih uz igru Isolation se pretvara u Frustration jer igra ne prašta greške i kažnjava svaki, pa i najmanji trenutak nepažnje. Na najvećem nivou težine koji je ujedno i preporučen od strane autora (easy i normal su i onako pomoćni točkići za slabiće) stiče se utisak da alien vara i ima bezobraznu moć teleportovanja sa jednog kraja mape na drugi i to baš onda kada pomislite da ste mu utekli makar na trenutak. Veći problem predstavlja sistem snimanja statusa „kad vam igra dozvoli” koje se obavlja po međusobno prilično udaljenim checkpointima, pa se često dešava da određene deonice više puta morate da prelazite od početka, što nije nimalo interesantno jer neke od njih traju i po sat vremena. Kada vas alien „nahvata” po prvi put, osećaj je užasan; nakon desete smrti za redom na istom mestu, sve počinje da biva zamorno, a nakon dvadesete, gotovo identične pogibije psovaćete majku SEGI, ksenomorfu i Ridliju Skotu u paketu. Zamislite da gledate film Alien deset puta u jednom danu...

Polje na kome Isolation briljira ogleda se u atmosferi i tenziji teškoj hiljadu tona – nigde, ni u jednom trenutku niste na sigurnom. Ako ste kojim slučajem imali tu nesreću da se vozite jednim od liftova u zgradi „Politike”, znate koliko je to traumatično iskustvo, a u Isolationu i samo čekanje lifta propraćeno dramatičnom muzikom kida nerve efikasnije od bilo koje manjinske parade. Višeminutno čučanje u ormaru dok alien šišti i balavi po prostoriji u kojoj ste potražili utočište možda deluje smešno na papiru, ali efikasno izaziva osećaj neprijatnosti i mučnine u stomaku kao retko koja igra i to bez neumerenog krvoprolića ili preteranog nasilja. Uprkos tome što se veći deo radnje odmotava u skučenim prostorijama i hodnicima, jeza koju igra izaziva nije proizvod klaustrofobije, naprotiv – strah postaje srazmerno jači kada shvatite da ste prepušteni samom sebi u ogromnom kompleksu svemirske stanice gde opasnost bukvalno vreba iza svakog ćoška. Pritisak koji na igrača vrši sama činjenica da nije u ulozi lovca nego neiskusne i slabo opremljene devojke ostavlja filmski uzor daleko iza sebe, a sa trona najjezivije kompjuterske igre svih vremena efikasno skida do sada neprikosnoveni System Shock 2. Kao i u slučaju potonjeg, za lavovski deo atmosfere odgovorni su maestralni zvučni efekti čije tekstualno opisivanje ne bi imalo smisla – za igre se obično kaže da ih treba videti, ali Isolation jednostavno treba čuti. Ovo ne znači da je igra podbacila po pitanju grafike, naprotiv. Nekima će smetati što se zahteva grafička karta kompatibilna sa standardom DirectX 11, ali je neosporno da su prelepo realizovane senke i izvori svetlosti koji krase ovaj naslov tehnički neizvodljivi sa deset godina starim DX9 API-jem koji je odavno zreo za penziju. Imajući to u vidu, optimizacija je vrhunska i za pokretanje ove grafičke ekstravagance nije potrebna mašina koja košta nekoliko hiljada evra.

Dve DLC misije koje su bile dostupne u trenutku pisanja ovog teksta, Crew Expendable i Last Survivor, ne obaraju dužinske rekorde, ali će bez ikakve sumnje oduševiti sve fanove filmskog Aliena. Obe misije igrača direktno smeštaju u dobro poznate scene na „Nostromu” sa starom ekipom na okupu: neizostavna i svima omiljena „mama” Ripli, „čovek iz naroda” Parker koji bez grama suptilnosti hoće da bude Dalas umesto Dalasa, Lambertova na ivici nervnog sloma i Eš koji se zlokobno šetka po brodu – milina! Neopisiv je doživljaj konačno se naći u centru zbivanja koja smo protekle tri decenije isključivo konzumirali kao pasivni posmatrači.

Nakon fijaska zvanog Colonial Marines, činilo se da će SEGA upropastiti još jednu Alien igru angažovanjem studija Creative Assembly koji nam je poznat po serijalu Total War. Ispostavilo se da je taj potez bio pun pogodak jer je Alien: Isolation, uprkos pomenutim manama, upravo onakva igra kakvu su pravi fanovi prvog filma čekali svih ovih godina i koje se ni Ridli Skot lično ne bi postideo. Druženje sa novim virtuelnim Alienom je nezaboravno iskustvo koje ledi krv u žilama, svakog nespremnog igrača nagrađuje „Tasovac” frizurom i za krajnju posledicu ima potpunu psihofizičku malaksalost konzumenta. Ozbiljno shvatite naše upozorenje – igru definitivno ne preporučujemo pucačima, nestrpljivima, osobama sa slabim živcima i bujnom maštom.

Jan ČMELIK