Zamislimo na trenutak sliku prosečne srpske porodice iz nekog paralelnog univerzuma u kom su avanture (i njihovi žanrovski derivati) životni prioritet. Deka se kune u interaktivnu fikciju sa komodora i spektruma i pljuje po svemu što je izašlo nakon ’87. godine, baka nemilice troši papirne maramice uz svoje vizuelne novele, supruga je odavno navučena na tražilice... Punto, pokvarenog karburatora, hvata prašinu u garaži, jer na Steamu se upravo pojavio najnoviji Šerlok Holms, a prioriteti, ipak, moraju da se znaju. Vi, kao pater familias jasnog ortodoksno-pointenklikovskog opredeljenja, sa neodobravanjem posmatrate neortodoksne izlete svojih ukućana u inferiorne podžanrove, ali vas najviše brinu dečica. Njih sve više privlači onaj novi i nedovoljno istraženi žanr interaktivnog pripovedanja, gde je mašta često ključni element gejmpleja, i gde se igraču ostavlja puna sloboda da sam donosi zaključke i kontemplira nad upravo viđenim. Na tržištu se upravo pojavio The Vanishing of Ethan Carter, i vi se pitate hoće li i on krenuti tragovima nemušte lepotice Drage Ester. Dečica odlaze u kupovinu. Prati ih vaš zabrinuti pogled...

Iako liči na svoje „nekomunikativne” rođake, Ethan Carter je pozicioniran daleko od njih. Zaboravite na nekoherentno isprazno fantaziranje i rasplinutu radnju. Ova igra i te kako ima za šta da se uhvati, štipne, stisne i gricne. Povremeno ćemo biti svedoci čudnovatih događaja koji nas primoravaju da se zapitamo jesu li autori skrenuli na pogrešan kolosek i predali se nepotrebnom mistificiranju (ovde se pre svega misli na jurnjavu po šumi), ali svaki element igre je u funkciji scenarija, i potpuno je na mestu. Priča nije ni kompleksna ni duga, ali ima druge kvalitete po kojima će ostati upamćena. Ispričana je sa izvesnom dozom melanholije koja se savršeno uklapa u samotno okruženje. Ritam njenog odvijanja je spor, ali ne ometa imerziju u igrački svet. Ima likove koji su u stanju da probude empatiju. Tajanstvena je, setna, lepa, tragična i intenzivna na mestima na kojima treba to da bude, čineći zaokruženo i celovito avanturističko iskustvo.

Naš domaćin je Pol Prospero, privatni detektiv sa psihičkim moćima koje mu omogućavaju telepatsku komunikaciju kako sa živim, tako i sa „onostranim” entitetima (publika polako ustaje i napušta salu). Daćemo mu šansu – otrcanost ovog koncepta izgubiće se do kraja igre. Pol dolazi u dolinu Red Krik na poziv dečaka Itana Kartera. Osim nejasno upućenog poziva u pomoć, ne znamo puno toga – Itan je napisao pismo u kome govori o mračnim tajnama i nepoznatim opasnostima. Igra nas dočekuje obećanjem da nas neće voditi za ručice, odnosno da nikakvog tutorijala neće biti (na čemu smo joj neizmerno zahvalni), nakon čega umorni glas privatnog detektiva započinje priču. Osvrćemo se po šumi u kojoj smo se upravo našli. Zraci sunca probijaju se kroz lišće i evociraju atmosferu filma „Piknik na Hengin Roku” Pitera Vira.

Come for the graphics, stay for the story... Po sopstvenom priznanju, nižepotpisani recenzent ni u jednoj igri nije blenuo u komade mahovine i kamenje iz potoka... Do sada. The Vanishing of Ethan Carter je jedna od grafički najupečatljivijih avantura koje postoje, a raskoš njenih eksterijera može da se meri sa multi-milionskim akcionim naslovima. Na mnogim mestima, The Vanishing ih i prevazilazi. Nije loše za avanturicu malog nezavisnog studija... Tim grafičkih dizajnera je sa odgovarajućih lokacija u Poljskoj vredno sakupio ko zna koliko hiljada fotografija, koje će pretvoriti u teksture i njima oblepiti objekte u igri (autori više vole otmene izraze poput „fotogrametrije”). Nacionalni park Krkonoše na granici Poljske i Češke je poslužio kao savršen model za fiktivnu dolinu Red Krik u Vajomingu, a rezultat je ništa manje nego impresivan.

Dolina je samotno mesto u kome će vam jedino društvo praviti huk vetra i šuštanje lišća (ako ne računamo izvrsnu muziku koja će se neupadljivo uklopiti u okruženje i dinamički menjati sa promenama lokacija i događaja). Nema ljudi, a čak su se i životinje negde izgubile. Krvavi tragovi odvode Pola Prospera do mesta na kojima su ljudi nasilno izgubili živote. Noar storija uskoro dobija horor elemente, da bi se sve uskoro našlo u mnogo širem kontekstu i poprimilo obličje drame. Ethan Carter je uspešna mešavina žanrova, ali ni jednog trenutka ne prelazi zacrtane granice (manje ili više klasične) avanture.

Prostor za istraživanje je veliki, a sloboda kretanja gotovo neograničena, što stvara potencijalni problem: igra neće snimiti poziciju dok ne obavite sve radnje potrebne da se reši misterija određene lokacije. Rešavanje misterija unapred određenim redosledom nije neophodno, ali je poželjno kako bi se klupko priče odmotavalo hronološki skladno. Naravno, uvek možete da se vratite na mesta na kojima su ostali „neraščišćeni računi” i završite posao. Iako je akcenat na istraživanju, igra ne zakera previše i ne krije predmete po mestima do kojih bi se moglo stići tek uz mnogo muke i njuškanja. Svrha istraživanja je restauracija hronološkog sleda događaja koji su doveli do zločina, kada Pol Prospero ostvaruje kontakt sa „entitetima”, svojevrsnim „sećanjima na događaje” čije je prisustvo u stanju da oseti. Nekoliko logičkih zagonetki spadaju u red lakših, pa se igra može završiti za relativno kratko vreme... Ako ste baš u žurbi.

Obećanje autora o „narativnom iskustvu koje nas neće držati za ruku” ispunilo se preko očekivanja. Nismo dobili „narativno iskustvo”, već pravu igru. Dobili smo predivni virtuelni svet doline Red Krik, melanholičnu noar atmosferu, i jezu autentičnog horora koji strah ne izaziva hordama zombija, već onim što je u nama. Dobili smo – avanturu.

Miša MITRANOVIĆ