Ovaj naslov se najlakše opisuje kao igra u kojoj ćete da ubijete (otprilike) 7,238,116 orkova i pritom se pošteno zabavite. Pošto dinamična i imerzivna borba čini njenu srž, može da se kaže da je ovo veoma dobra igra, mada nikako ne može da uđe u panteon igračkih klasika, prvenstveno zbog loše priče i atmosfere, ali i zbog nemaštovitih glavnih misija.

Monolith i Warner Bros. su rešili da stvore „originalnu” igru tako što će da naprave jedinstvenu kombinaciju pozajmljenih elemenata. Njenu esenciju čine unapređeni borbeni sistem novijih Batman igara i klasičan „ubisoftovski” otvoreni svet koji je patentirao Ass Creed 2. Priča je smeštena u Mordor, u period između „Hobita” i „Gospodara prstenova”. U ulozi ste rendžera Taliona, kog na početku igre u orkovi ubijaju zajedno s njegovom porodicom. Ipak, Talion ne prelazi na onaj svet, nego ostaje u ovoj ravni postojanja, u telu koje deli s izvesnom utvarom koja je izgubila pamćenje. Talionov cilj je se da osveti određenom Sauronovom poručniku koji mu je ubio porodicu, ali i da što više osujeti Sauronove planove. U praksi, to znači da imate otvoren Mordor pun glavnih i sporednih misija, kao i mnoštvo stvari koje skupljate.

Probleme skoro uvek rešavate borbom. Kao što sam rekao, ako ste igrali naslove iz serijala Arkam nešto-nešto, znate kako to izgleda. Borba je veoma zabavna iz više razloga. Prvo, ne svodi se na mahnito pritiskanje levog klika miša, nego morate stalno da budete koncentrisani i da blokirate protivničke udarce. Što više udaraca vežete, to imate više prilika za posebne poteze. Sem toga, Talion će da udari protivnika i ako ne klikćete pažljivo (samo jednom po udarcu) ali u tom slučaju ne ostvarujete critical hit. Sve to čini borbeni sistem vrlo elegantnim i tečnim – zaista sam imao utisak da sam u potpunoj kontroli nad borbom i svojim potezima, da su odlične animacije ubijanja zaista rezultat mog rada i da učestvujem u krvavom plesu gde je svaki moj korak direktan odraz mojih želja. Kada sam malo ojačao, borba je postala još zabavnija – dok sam u tim trenucima seckao sirote male orkove, osećao sam se „like a boss”. Prvo eliminišem nekoliko jadnika pomoću headshotova iz daljine (imate i luk i strelu) pa onda upotrebim Shadow Strike da se teleportujetem do bojnog polja i time neutrališem još jednog orka. Sledi masakr. Pošto već imam nekoliko ubistava, na raspolaganju su mi specijalni potezi – jednog orka hipnotišem da se bori na mojoj strani, a drugom skinem glavu jednim pritiskom na taster ’F’. Trećeg ošamutim, što ga čini ranjivim na niz eksplozivno brzih udaraca. Pošto sam otključao Wraith Blast, i orkovi oko njega su ošamućeni. Pritiskam ’T’ i posmatram ih kako umiru. Like a boss.

Sem borbe (kojoj jedino zameram nedostatak kombo poteza), dobre su i sporedne misije. Iako lako možete da ih završite upotrebom čistog nasilja, svaka misija ima i opcioni zadatak, koji je skoro uvek drugačiji i zahteva upotrebu različitih sposobnosti. Na primer, možete da pobijete sve protivnike u orkovskom utvrđenju i oslobodite robove, ali možete i da ih eliminišete iz senke koristeći jednostavan šunjalački sistem i da tako ispunite opcioni zadatak. Sporednih misija ima taman onoliko koliko treba – sa zadovoljstvom sam završio 98 odsto izazova koje igra nudi. Takođe, Shadow of Mordor krasi i raskošna produkcija – sve lepo izgleda, gluma je dobra i, uopšte, igranje je vrlo udobno.

Da se osvrnem i na jedan deo mehanike koji nije toliko bitan, ali je podigao dosta prašine – sistem Nemezis. Naime, postoje orkovski kapetani, posebni protivnici koji lutaju mapom zajedno sa svojim podređenim ratnicima. Kada vas jedan takav kapetan ubije, prelazi na sledeći nivo i postaje jači. Sem toga, kapetani se sećaju vaših prethodnih susreta – ako ste poslednji put kada ste se sreli pobegli, kapetan će toga da se seti kada se ponovo sukobite. Sve to bi trebalo da stvori poseban odnos pun animoziteta između vas i pojedinih kapetana. Nažalost, taj sistem je ipak običan gimmick. Kada sam (izgleda) ponovo sreo Urgha Uništavača, izjavio je nešto tipa: „Ovaj put nemaš vatru, sad si pečen!”, iz čega sam zaključio da mi je malo falilo da ga spalim kada sam se prethodni put sreli. Međutim, ja se Urgha Uništavača uopšte nisam sećao, i to ne samo zato što mi svi orkovi izgledaju isto, nego i zato što ceo taj sistem nema mnogo uticaja na mehaniku igre.

Što se krupnih mana tiče, i njih ima dosta. Prvo, u celom Mordoru nema nijednog zanimljivog prizora. Tu su samo neraznovrsna, drvena orkovska utvrđenja i polja koja ih povezuju. Priča je takođe loša – likovi su potpuno nerazrađeni i jednodimenzionalni, a odnosi među njima su neuverljivi. O Talionu i posle završetka igre znam samo da je plemenit, osvetoljubiv i izuzetno dosadan. Negativce je takođe vrlo lako zaboraviti – oni samo žele da gledaju svet kako gori. O nekim temama i skladnom zapletu da i ne pričam. Sve to se i te kako odražava i na glavne misije, koje su vrlo malo (a često nimalo) zanimljivije od sporednih, i to ne samo zato što su zadaci maltene isti. Trebalo bi da jedva čekate da vidite šta će igra sledeće da ponudi, a ovde se sve svodi na „Upadni u ovo orkovsko utvrđenje, koje izgleda isto kao prethodnih 10 u koja si upao, ubij 20 orkova i (opciono) otruj tri bureta s grogom”. Nažalost, glavne misije su većinom obični tutorijali. Taj nedostatak je toliko krupan da ne dozvoljava ovoj dobroj igri da postane legendarna. Prosto, nema nimalo ličnosti i duha.

Ukratko, Shadow of Mordor jeste zabavan naslov, ali nije zanimljiv. Ako vam nisu dosadile novotalasne sandbox akcije i ako ste željni dobre borbe, svakako mu dajte šansu. S druge strane, ako prvenstveno očekujete upečatljivu kampanju koju ćete dugo da pamtite, slobodno zaobiđete ovu igru. Tolkin bi se sigurno mnogo razočarao kada bi video u kakve se svrhe koristi njegov maestralni svet.

Aleksandar ĐURIĆ