Vladimir PISODOROV

Saradnik „Sveta kompjutera” od 1993. godine, urednik od 2001. godine. Rođen u Zrenjaninu 1972. godine, u slobodno vreme strastveni igrač tenisa, ljubitelj SF filmova, serija i video-igara. Kolekcionar igračkih konzola, starih kompjutera i svih vrsta gadžeta.

Zdravo svima. Zovem se Vladimir i ja sam zavisnik! S ovom opakom bolešću i unutrašnjim demonima borim se već punih 30 godina. Sećam se, kao da je juče bilo, tog hladnog jesenjeg jutra daleke 1984. godine kad sam ustao pre svih vršnjaka, odskakutao do trafike na ćošku i od pospane tete prodavačice kupio PRVI „Svet kompjutera”. Uvukao sam se u razrednu učionicu i listao, listao, listao... Polako su počeli da pristižu i drugari. Naglas su pričali o klikerima, pućkanju cigareta u školskom parku, simpatijama iz susedne učionice i poslednjoj pobedi Zvezde nad Partizanom. A ja? Ja sam gutao slova s papira i, kao da me ništa od tih priča nije zanimalo, maštao sam o Spectrumu, Commodoreu, listinzima za programe i Virdžiniji Medsen, glavnoj junakinji filma „Električni snovi”. (Čekajte, zar ima još nekog ko misli da je ONA glavni junak?) Imao sam 12 godina i preko noći sam postao zavisnik.

Nijedan mesec nije mogao da se završi bez „Sveta kompjutera”, bez čitanja ispod klupe na hemiji i fizici i tokom dosadnih zimskih popodneva pored tople pećke na ugalj. To vreme bilo je jednostavno, rasterećeno, gotovo naivno u poređenju s današnjim. Možda zato što sam u glavi vrteo načine kako da se dočepam „Duge”, kako ću na kasetu da snimim sve one programe i igre o kojima sam čitao, kako ću da se preselim u divni svet „jedinica” i „nula” i tako zaboravim na onu malu crnu koja me nikako nije razumela kad sam joj na prvom sastanku pričao o tome da Spectrum ima osam boja, ne podržava sprajtove i koristi jednokanalni zvuk. A ona je samo htela da igramo fote s ostalima i ljubimo postere „Bitlsa”.

Uvidevši da sam duboko zastranio, roditelji su na sve načine pokušali da me odvrate od tog mračnog puta zavisnosti. Motivisali su me da dobijam petice u školi kupujući mi one predivne čokoladne minjone sa želeom na vrhu, puštajući da se do mile volje preznojavam na fudbalu s dečacima iz komšiluka i slavim Novu godinu s devojčicama i njihovim jelčicama i prskalicama. Ništa nije pomagalo. Kao pitbul na provalnika jurišao sam iz meseca u mesec na „Svet kompjutera”, filovao se informacijama i počeo kao mahnit da nabavljam računare kao da je to neka normalna sezonska stvar. „Bićeš grbav”, govorili su mi, „izgubićeš vid”, pretili su, „kod nas nikad ništa neće biti od tih kompjutera, to je POSLOVNA tajna”, nisu odustajali, „opet spasavaš svemir”, bili su cinični... Shvativši da je đavo došao po svoje i sâm sam uvideo da se moja zavisnost otrgla kontroli i da se nešto valja učiniti. Počeo sam da jurim devojke, ali sam ih redovno davio novom grafikom koju sam video, renderima koje sam čekao po 25 sati da se završe i programima koje ću napisati čim budem imao vremena. Naravno, i dalje sam čitao „Svet kompjutera” i podrugljivo se smešio onima koji su čitali druge, tada prilično rasprostranjene, časopise o tematici.

A onda se desilo nešto još gore – poželeo sam da postanem saradnik i živim kao crkveni miš od honorara koji je tada bio sve samo ne važan. Igre, programi, multimedijalna izdanja, veb-stranice... Nije bilo toga u štase nisam razumeo i o čemu nisam mogao da napišem „nekoliko redaka”. Drugari iz redakcije su me zvali Raspisodorov, a moji u kući i dalje nisu razumeli sve to. „Mama, tata, ime mi je u „Svetu kompjutera”, čitaju me u bar 50.000 domova širom zemlje, zar to nije sjajno?”. „Nije to posao za tebe, sine, nećeš se ti od toga hleba najesti.”. Ma koga je bilo briga za hleb, valjalo je negovati zavisnost i gutati sve informacije o računarima, konzolama, igrama, programima, virtuelnoj stvarnosti i svim tim lepim stvarima. A znate li kad su me se moji konačno „odrekli”? Onog dana kada sam im saopštio da sam dobio da uređujem svoju prvu rubriku i da sam izabrao da mi „Svet kompjutera” bude utočište, poziv, cilj života i način na koji ću jednog dana da prehranjujem svoju porodicu.

Godine su tekle, interesovanja rasla, a u moj život ušetao je tenis – moja druga velika ljubav. Uvek je bio ljubomoran na „Svet kompjutera” i činjenicu da sam s njim u četiri godine dužoj vezi. Kad su se tekstovi završavali, treninzi su se preskakali, kad su izlazile nove igre, i turniri su se propuštali, da bih u jednom momentu reket i žute loptice potpuno podredio pisanju u „Svetu kompjutera”. U jednom sam ipak imao sreće – moja bolja polovina znala je koga je „ulovila” i da ulazi u zajednicu s opasnim zavisnikom koji će dati poslednji atom snage ne bi li sa čitaocima podelio još jednu važnu temu, vrednu papira u „Svetu kompjutera”. Zašto sam vam sve ovo ispričao? Ni sâm ne znam, pogotovo što me čeka još brdo karaktera za ispisivanje i samo nekoliko dana do zaključenja posla na aktuelnom broju. Gogogogogo, staaay on taaarget :)

Vladimir PISODOROV