Asus RoG Swift PG278Q

Napredak kompjuterske tehnologije obeležje je vremena u kojem živimo. Osim naprednih ideja unapređenja ljudske rase i olakšavanja života, progres „gura” i čisto komercijalna strana pogonjena novcem „običnih” konzumenata. Kompjuterske igre odavno su prerasle Holivud po količini novca koju generišu, a razvoj globalne kompetitivne igračke mreže dodatno je pogurao razvoj, dovodeći igrače (profesionalne i casual) u poziciju da zahtevaju napredak hardvera koji ih ograničava u igranju i da čak učestvuju u dizajnu. Jedna tehnologija je uz sav napredak u suštini manje-više zastarela. U pitanju je tehnologija dizajna i proizvodnje panela/monitora. Fundamentalni problem sa kojim se igrači susreću bazira se na ograničenju panela na fiksnu (native) frekvenciju osvežavanja, koja za većinu panela iznosi 60 Hz (60 Fps). Novi standardi povezivanja, pre svega DisplayPort, omogućavaju mnogo veće brzine, ali ih zastarela kontrolerska logika čini jednako sporim. Iako ograničenje od 60 Hz ne deluje kao ograničenje većini korisnika čiji kompjuter ne može da dobaci do ove vrednosti, problem više leži u onom „fiksno”. Monitor osvežava sliku pomenutih 60 puta u sekundi, dok sa druge strane dinamika kojom grafičke karte renderuju sadržaj kompjuterskih igara nikada nije fiksna, čak i kad mislite da vaša karta daje konstantan frame rate, brzina kojom generiše i isporučuje sliku varira, nekad i dramatično. Nedostatak sinhronizacije između grafičkog procesora i monitora, naročito kada grafika renderuje brzinom većom od 60 fps, dovodi do efekta poznatog kao tearing (doslovno: cepanje). Svako je imao prilike da se susretne sa ovom pojavom i, u zavisnosti od situacije, može biti zaista iritantna. Neka vrsta rešenja postignuta je implementacijom Vertical Synca, koji „zaključava” frame rate na maksimalnu frekvenciju osvežavanja monitora, što eliminiše tearing, ali vas ograničava i dovodi do još jedne strane reči – „stutter” (engl: mucanje, zastajkivanje) koji se javlja kada frame rate padne ispod frekvencije osvežavanja monitora. Ovo „podrhtavanje” slike na prvi pogled nije baš vidljivo, međutim, tokom dužeg igranja može da zasmeta i u nekim slučajevima izaziva bol u očima i migrene. Ova pojava takođe povećava lag, pa većina igrača ostavlja V-Sync isključen. Neki pomaci prethodnih godina doveli su do umanjenja pomenutih efekata, pre svega pojavom bržih panela, sa većim frekvencijama osvežavanja (120-144 Hz), a najdalje je otišla Nvidia, sa svojom Adaptive V-Sync tehnologijom. Adaptive V-Sync predstavlja V-Sync kontrolu u realnom vremenu od strane grafičkog procesora. Uključivanjem opcije u drajverima, omogućićete Geforce grafikama koje podržavaju ovu tehnologiju (GTX 650 i jače), da uključe V-sync kada frame rate pređe ograničenje monitora (60/120/144 fps), odnosno isključiti ga u suprotnoj situaciji. Iako je ova tehnologija dokazana i hvaljena, očigledno još uvek ima mesta za napredak. Kako je Nvidia nastala i izrasla u giganta kakav jeste, pre svega nudeći rešenja za igrače, rešili su da odu „korak dalje” i naprave hardversko rešenje sa ciljem da nam omoguće igranje baz artefakata na koje smo svi navikli, kao i smanjenim kašnjenjem. To hardversko rešenje zove se G-Sync i u pitanju je „parazitska” kartica, sa sopstvenom kontrolerskom logikom i memorijom, koja svog „glupog domaćina” (monitor) tera da „sluša” grafičku kartu, ignoriše zov pradedova i sinhronizuje frame rate slike na ekranu sa varijacijama u brzini renderinga grafičkog procesora. G-Sync efektivno uklanja „omču” fiksnog osvežavanja i omogućava LCD panelu da prikazuje sliku onoliko brzo koliko je fizički sposoban i prikazuje samo „gotove” frejmove do maksimalne frekvencije osvežavanja monitora. Kako je tehnologija implementirana u hardver, donosi i neka ograničenja. Jedini podržan standard komunikacije je DisplayPort i, naravno, morate da imate Nvidia grafički procesor da bi G-Sync radio. Trenutno raspoloživi monitori sa G-Sync modulom koriste TN panele sa maksimalnom frekvencijom osvežavanja 144 Hz i vremenom odziva od 1 ms. Ovo će odbiti mnoge, koji su prešli na IPS ili PVA, od kako su postali dostupni „običnim” korisnicima. Na kraju: „’It’s only for the PC master race!”, tako da će „Next Gen” ostati uskraćen za G-Sync iskustvo.

Nakon što ste ispustili dušu čitajući uvodno izlaganje autora, da pređemo na konkretan monitor na kojem smo imali priliku da isprobamo ovaj Nvidia Voodoo. Asus je, kao jedan od glavnih Nvidia partnera, oko G-Sync priče umešan od samog početka. RoG Swift PG278Q, kako glasi pun naziv modela koji smo imali na testu, predstavlja perjanicu njihove igračke linije monitora, i jedan je od najboljih (svakako najbolji koji smo mi probali) „gejmerskih” monitora koje možete da kupite. Ovaj monitor dijagonale 27 inča, sa 2,5K rezolucijom, stvarno izgleda impresivno. Stil i detalji pokazuju očiglednu želju Asusa da ovaj monitor ne ostavi nikakvu sumnju kome je namenjen. Na sreću, „svemirski” izgled nije preterano nametljiv i tanak ram oko panela i mat finiš ostavljaju utisak mnogo ozbiljnijeg monitora, dok su zadnja strana i postolje „zaduženi” da pokazuju pripadnost „Republici gejmera” (RoG = Republic of Gamers). Kvalitet izrade je veoma dobar, postolje je masivno i teško, završna obrada je na visokom nivou i nema primetnog škripanja i klimavih delova. Podešavanje položaja je u rangu „pro” modela, i može se podešavati po visini, uglu, kao i očekivano postavljanje u „portret” (pivot), što će oduševiti korisnike sa viškom novca za loženje, koji mogu sebi da priušte tri ovakva monitora i hardver da ih podrži. Nosač monitora ispod RoG logoa, ima „procep” za uredniji cable management, što je standard za monitore sa podesivim postoljem. Dok smo još kod postolja, pomenućemo prsten oko rotirajućeg dela postolja sa pozadinskim LED osvetljenjem koje ima opciju isključivanja, za sve nas matorce koji misle da je to bez veze. Napajanje je preko eksternog ispravljača, a smeštanje G-sync modula u unutrašnjost monitora verovatno je iznudilo ovakvo rešenje.

Asus RoG Swift PG278Q je prilično siromašan opcijama za povezivanje. Pored jednog jedinog DisplayPort 1.2 priključka, na zadnjoj strani je prisutan još samo USB 3.0 hab. Samo jedan konektor mogao bi da se navede kao zamerka, ali G-Sync predviđa samo jedan izlaz. Uz to, cela ideja Nvidie je da podrazumeva „bacanje” starih arhaičnih standarda. Kako G-Sync podržava samo „Kepler, pa na dalje”, ne vidimo problem sa ovakvom postavkom. Komande se nažalost nalaze sa zadnje strane monitora, kako ne bi remetile uniformnost prednje maske. Tasteri (njih četiri i džojstičić) lepo su uklopljeni pa morate da ih osetite, rade svoj posao dobro i brzo, ali bi mogli da budu za nijansu kvalitetniji da prate osnovni utisak koji monitor ostavlja. OSD je pregledan sa osnovnim menijem, i podmenijima kojima pristupate džojstikom. Manjak opcija za sitnije podešavanje verovatno je rezultat jasne i jedinstvene namene ovog modela. Omogućeno je podešavanje kontrasta i nivoa osvetljenja, temperature boja, kao i uključivanje i isključivanje Light in Motion efekata, kao i ULMB (Ultra Low Motion Blur) koji je deo tehnologije razvijene za Nvidia 3D Vision. ULMB i G-Sync neće raditi simultano, tako da ova opcija verovatno vuče poreklo od modela bez G-Sync modula. Tasteri mahom služe kao prečice. Najniži je Turbo, kojim menjate frekvenciju osvežavanja između 60, 120 i 144 Hz. Sledeći iznad njega poziva Asus GamePlus opcije koje uključuju tajmer, koji može biti koristan, i crosshair (koji nećete koristiti jer niste bijedna kukavica).

Igrački monitori gotovo uvek koriste TN panele zbog brzine odziva. Međutim, Asus je za ovaj model izabrao veoma dobar panel. Iako je u pitanju TN, u nekim trenucima nećete biti svesni da je tako, naravno uglovi nisu na nivou IPS panela, ali su za TN odlični, boje su takođe na nivou (ispod IPS, ali daleko iznad TN proseka). I naravno, odziv i frekvencija osvežavanja odgovaraju trenutnom vrhu performansi.

Napokon stižemo do rezultata testa i utiska. Da odmah pređemo na stvar, bez potrebe da mnogo objašnjavamo: G-Sync radi! Drajver automatski prepoznaje G-Sync, u njemu V-Sync opciju podesite na G-Sync i spremni ste. Glatkoća „protoka” sadržaja i nedostatak uobičajenih artefakata i kašnjenja su zaista jasni i, nakon igranja u ovakvim uslovima, prosto ste primorani da tražite greške kod svega što nije G-sync. Napredak je napredak i svi smo spremni da pređemo na novo i bolje. Nažalost nije baš tako i ovde se vraćamo na „konzumente” koji pokreću tehnologiju sa početka teksta. Da bi G-Sync zaživeo, mora da se prodaje, i to u većim količinama, a trenutno su Nvidia G-Sync i prateći hardver veoma skupi. Monitor koji smo imali na testu u Evropi košta oko 1000 evra, a da biste postigli dovoljan broj frejmova da opravdate upotrebu ovakvog monitora, trebaće vam jaka i skupa grafika (mi smo imali čast i zadovoljstvo da koristimo GTX 980). Dodatno, napredak koji je sama Nvidia napravila sa Adaptive V-Sync, u kombinaciji sa brzim panelom, već daje veoma dobre rezultate. Mnogi korisnici ne primećuju tearing, stutter i lag ili imaju malo problema sa njim, jer smo svi odrasli sa tim istim problemima i svaki „pro gejmer” je svoju karijeru izgradio ćoretajući u nesavršenu sliku. Takođe, konkurencija ne spava, AMD je već prikazao svoju Free Sync inicijativu koja podrazumeva korišćenje otvorenog standarda baziranog na specifikacijama DisplayPorta, koje već postoje, ali nikad nisu implementirane. VESA je već najavila implementaciju Adaptive-Sync (maštovito) u verziju 1.2a DisplayPort standarda, koji Nvidia za sada nije spremna da podrži, kako bi sopstvenoj tehnologiji omogućila više prostora (novca). Možemo samo da nagađamo da li je Nvidia bila nezadovoljna nedostatkom napretka i zato razvila G-Sync ili su jednostavno reagovali preventivno na najavu implementacije slične tehnologije. Bilo kako bilo, Nvidia G-Sync je „ovde i sada”, ostali standardi još nisu. Pitanje ostaje da li će Nvidia ostati tvrdoglava i čuvati svoj standard, u koji su objektivno uloženi vreme i novac, ili će se kasnije prikloniti univerzalnom, ali sa podsetnikom „mi smo bili prvi”.

Danilo LUKINOVIĆ