Svaka prosečna domaćica zna da je podgrejana sarma ukusnija od sveže pripremljene, ali kako stoje stvari sa podgrejanim igrama? Iskustvo nas, nažalost, uči da ono što važi za sarmu nije primenjivo na video igre. Na prste jedne ruke moguće je nabrojati naslove koji su doživeli da njihov rimejk ponese etiketu „dostojno originala”, dok je onih drugih, koje su sa prezirom odbačene kao bogohulno zombifikovanje nečega što je trebalo ostaviti da počiva u miru, neuporedivo više. Postoji više razloga zbog kojih igračkog mamuta nije pametno klonirati, ali se svi oni zapravo svode na problem vremenske distance, zanemarljiv u rasponu od par meseci ili godinu dana, ali i te kako uočljiv kada se meri decenijama. Što zbog napretka tehnologije, što zbog dolaska novih generacija koje ne osećaju nostalgiju za osmobitnom i šestnaestobitnom grafikom, a čiji se ukus pretežno profiliše u zavisnosti od toga šta im se svakodnevno servira, igre nastale pre deset, dvadeset ili više godina veoma je teško, takoreći nemoguće, svesti na istu talasnu dužinu na kojoj danas funkcioniše igračka industrija. Ako se tome dodaju pravne zavrzlame oko autorskih prava, kao i činjenica da se izrada rimejka obično dodeljuje drugorazrednim razvojnim timovima kojima on treba da posluži kao pokazna vežba za neki budući company portfoilo, eto skoro idealnih uslova da stvari krenu naopako. Dok Valve i Square Enix uporno i s pravom odbijaju svaku pomisao o reanimaciji prvog Half-Lifea, odnosno Final Fantasyja VII, uprkos kanonadi zahteva koje idu u tom pravcu, jedna sada već vremešna dama pomislila je da ne bi bilo loše uzeti lovu na konto stare slave, dok još ima onih koji se sećaju avantura Gejbrijela Najta, dugokosog plavušana iz Nju Orleansa, ženskaroša i vlasnika knjižare-antikvarnice, a u slobodno vreme modernog lovca na veštice.

Verovali ili ne, prošlo je punih 20 godina otkako je Sierra On-Line objavila avanturu Gabriel Knight – Sins of the Fathers, igru koja je nesumnjivo ušla u istoriju kao jedan od žanrovskih međaša koji su obeležili davno minule zlatne godine kompjuterskog avanturizma. Iz današnje perspektive jasno je da je trilogija Gabriel Knight, a posebno njen prvi deo, bio vrhunac karijere Džejn Džensen, koja je zahvaljujući tom serijalu relativno kratkog veka (1993 – 1999) stekla kultni status i u očima ljubitelja avantura postala ono što je u filmskoj industriji Dejvid Linč – sinonim za inovativnost, ekscentričnost i smelost da se pomeraju naizgled nepremostive žanrovske granice.

Rimejk Garbiel Knighta, finansiran uz pomoć Kickstarter kampanje povodom dvadesetog rođendana, je još jedan primer efektnog uništavanja popularne franšize zarad ličnog ćara i sopstvene taštine. Da stvar bude još gora, GK20 nije fan made proizvod grupice očajnika željnih samopromocije i zaposlenja u nekoj respektabilnoj kompaniji, već AAA avantura u pokušaju koju potpisuju Pinkerton Road studio i njegova vlasnica, Džejn Džensen lično. Pa kako je onda moguće da novi Gejbrijel izgleda kao pokušaj Kursadžija da bez izmene scenarija naprave rimejk „Smisla života Montija Pajtona”? Šta je motivisalo cenjenu autorku da stane iza ovog ubogog izdanja sopstvenog remek-dela? Po svemu sudeći, samo jedna stvar – žal za mladost.

Ako postoji nešto afirmativno što se može reći za ovu igru, onda je to da je GK20 ostao veran originalu, što rimejk po pravilu i treba da bude. Dve decenije stara priča o ritualnim zločinima u Nju Orleansu, vudu magiji i duhovima, koja meša faktografiju i fantaziju, istorijske činjenice i fikciju deluje sveže i originalno čak i danas, a u svakom slučaju neuporedivo bolje od bilo čega što dolazi iz aktuelne holivudske segamegasuperheroj produkcije. Istini za volju, igra u kojoj su fiksni telefon i telefaks vrhunac tehnologije kojom se služi glavni junak jesu pomalo demode, ali je upravo taj retro šarm, odnosno to što Džensenova nije podlegla pomodnim trendovima i novom Gejbrijelu dala tablet i iPhone just for funsies, zaslužan što ovo izdanje ipak neće potpuno potonuti u digitalni glib. Zahvaljujući minornim izmenama u odnosu na originalni scenario, u vidu proširenih opcija dijaloga i zagonetki koje ne menjaju suštinu priče, ukupan broj poena koje je moguće osvojiti (da, GK spada u one stare dobre avanture koje su bodovale učinak igrača) povećan je sa 342 na 362. Sve ostalo ostalo je isto, pa čak i lascivni jezik kojim se služe likovi, a koji je svojevremeno izazvao šok i negodovanje puritanaca.

Nažalost, de facto sjajna, skoro vanvremenska igra, opterećena je gomilom tragikomičnih tehničkih problema, od kojih neki teoretski mogu biti ispravljeni poštenom zakrpom (mada je šansa da se to i dogodi veoma mala), dok su drugi rezultat neskrivenog amaterizma kao i mogućeg nedostatka finansijskih sredstava da se GK20 napravi onako kako dolikuje. Engine koji pokreće igru je isti onaj nesrećni komad softvera koji je u velikoj meri odgovoran za debakl prethodne avanture Džejn Džensen, Moebius: Empire Rising. -Ovaj slučaj je još tragičniji jer je igra koja treba da bude udžbeničko gradivo za svakog igrača svedena na sopstvenu karikaturu. Prerenderovana grafika na nivou prve polovine prethodne decenije, kretanje 3D modela za koje polaznici početnog kursa animacije ne bi dobili prelaznu ocenu, katastrofalan odziv na komande mišem, preklapanje tekstura, zvučni bagovi kada igrač poželi da ubrza tok dijaloga, smehotresni igrački interfejs koji spajanje dva predmeta čini noćnom morom, samo su neki od problema koji poput podmuklog virusa napadaju skoro svaki segment ove igre. Najveće entuzijaste, kojima sve ovo nije dovoljno da im se smrkne pred očima, definitivno će dotući voiceover koji je priča za sebe. CD verziju originalne igre, podsetimo se, krasili su glasovi Tima Karija i Marka Hamila u ulogama Gejbrijela i detektiva Moslija, ali to je bilo vreme kada je Sierra bila na vrhuncu kreativnog zamaha i finansijske moći. Ovaj novi Gejbrijel je uverljiv taman koliko i poljski narator koji je u pet ujutro dobio zadatak da nadsinhronizuje umetnički performans Rona Džeremija od pre tridesetak godina.

Odgovorno tvrdim da bi bilo bolje da nam se GK20 nikada nije dogodio. Ali, šta je tu je, i kada je to već tako, avanturu vredi odigrati zarad sećanja na prohujala vremena. Sa druge strane, današnji tinejdžeri, koji nisu bili ni u planu kada se originalna igra pojavila, moći će da osete delić atmosfere koju su avanture nosile u svojim najboljim godinama. GK20, ako ništa drugo, poput toaletnog ubrusa, ispunjava tu jednokratnu misiju.

Slobodan MACEDONIĆ