Sony Cyber-shot DSC-RX100M3

A ne, ne, ne... bile su reči jednog našeg kolege kada je uzeo Sony RX100 u ruke. „Jel to ovaj poslednji? Sa tražilom?”, da taj, „Ne, ne, nije moguće... Kakva naprava... Ovo je čudo”. I tako je počeo razgovor...

Ali sama činjenica da je Sony uspeo da u telo kompakta ubaci senzor dijagonale jednog inča. Da, ceo inč ili u metričkom sistemu 254 milimetra... U kompaktu! Prosečna veličina inače iznosi 2/3 inča. Na površinu od 13,2 x 8,8 mm Exmor R BSI CMOS senzora raspoređeno je 20,2 megapiksela do kojih svetlo dolazi kroz Zeiss Vario-Sonnar objektiv 8,8-25,7 mm (35 mm ekvivalent 24-70 mm) svetlosne osetljivosti f/1.8-2.8. Zatim sledi informacija da je ovogodišnji model pojačan BionZ X procesorom koji se koristi u njihovim jačim serijama profesionalnih i poluprofesionalnih aparata sa mogućnošću ispaljivanja rafala od 10 sličica u sekundi... U telu kompakta! Možda vam je sada reakcija našeg kolege malo jasnija.

Sony nije ni malo štedeo čak i kada je izrada u pitanju, pa plastike na telu ima samo onoliko koliko mora (poklopci, prekidači...), a to je malo. Ostatak, tj. ceo aparat je izrađen od legure aluminijuma, odatle i veća masa (oko 290 g sa baterijom i karticom), ali kada ga uzmete u ruku, i osetite hladan dodir metala, znate da ste uzeli veoma specijalno parče hardvera. Što on i jeste.

Kako je reč o kompaktu, što ćemo do kraja teksta ponavljati u nedogled, ne čudi da su njegove dimenzije (101,6 x 58,1 x 41 mm) tek nešto veće od njegovog (pokretnog) ekrana dijagonale tri inča (rezolucije 1.229.000 tačaka). I neverovatno je šta je Sony uspeo da spakuje u tako malo telo. Desno od ekrana se nalazi standardan set komandi u standardnom rasporedu, što znači da su četiri funkcijska tastera raspoređena oko multifunkcionalnog točkića i iznad njih se nalazi gumirani oslonac, u čijem se gornjem desnom ćošku nalazi taster ’Movie record’. Bočno od njega, na boku aparata su skriveni USB (multifunkcionalan) i HDMI konektori. Na dnu je poklopac iza kojeg nalazimo slotove za bateriju (kapaciteta 1240 mAh) i SD-HC/XC ili MemoryStick Duo/Pro karticu. Glavni, gornji deo postao je znatno interesantniji u trećoj reviziji koju je RX100 doživeo, a koja se nalazi kod nas na testu. Izuzmemo li zoom polugicu, shutter i on/off tastere, kao i točkić za odabir moda rada aparata, ostaju nam dva „poklopca”. Iza jednog se krije blic, identičnog pop-up mehanizma sa mogućnošću menjanja nagiba kako bi se svetlo difuzovalo, kao kod NEX aparata.

Pored njega je još jedan poklopac, koji svoj sadržaj lansira pred vas povlačenjem polugice montirane na levoj bočnoj strani sa natpisom ’Finder’. Pred vas iskače, kao periskop, pošto je potrebno izvući još jedan deo ka sebi, kako bi bio u ravni sa poleđinom aparata, OLED EVF (elektronsko tražilo). Zbog njega smo morali da se odreknemo ležišta za blic, ali oko toga se nismo ni najmanje uzbudili. Tražilo je dijagonale 0,39 inča sa 1.440.000 piksela, što je više nego ekran na poleđini, pa je prikaz kroz njega veoma oštar. Kašnjenje (lag) koje asociramo sa EVF-ovima je skoro nepostojeće, a situacija je ista i u slučaju prikaza na ekranu, jer se reprodukcija odvija glatko. Još jedna prednost ove kombinacije, a koju je Sony omogućio, jeste nezavisan prikaz informacija. Tako možete da podesite da vam se u EVF-u prikazuju jedne, a na ekranu na poleđini totalno drugi set informacija.

Od dodatnih mogućnosti tu je Wi-Fi konekcija, preko koje možete šerovati fajlove na mobilne uređaje, kompjuter ili televizor, a tu je i NFC (Near Field Communication) koji znatno može olakšati povezivanje sa uređajima koji takođe podržavaju ovu tehnologiju. Pored toga, preko PlayMemories aplikacije možete preuzeti kontrolu nad RX100 i koristiti ga kao kameru daljinski upravljanu sa vašeg mobilnog uređaja.

Ako izuzmemo IntelligentAuto i SuperiorAuto modove, zajedno sa onim „scenskim”, na raspolaganju su nam opcije kojih se ni ozbiljan dSLR aparat ne bi postideo. Pre svega imamo tri „slota” za memoriju u koja možemo da podesimo sve parametre snimanja i brzo ih pozovemo kada nam zatrebaju. Zatim AutoISO funkcija kojoj može da se podešava opseg rada od ISO125 do ISO6400, ako ne želimo da imamo fajlove sa previše šuma. Ali sam opseg aparata je od ISO80 do ISO12800, što uz veliki otvor blende na oba kraja zuma (f/1.8-f2.8) daje aparatu RX100 izuzetnu svetlosnu moć, omogućavajući fotkanje i u uslovima gde svetla skoro ni nema. Mogućnost manuelnog fokusiranja sa focus peakingom ili prikazivanje spaljenih delova fotografije preko zebri, kao i Custom WB opcije...

Tu su naravno i prosumerske opcije tipa okidanja kada aparat detektuje da se osoba nasmejala ili prepoznavanje selfija, kada uperite objektiv u sebe, a ekran okrenete tako da gledate u njega (ne zaboravite u pitanju je pokretan ekran, po vertikalnoj osi). DRO (Dynamic Range Optimizer) poboljšava dinamički opseg fotografije ako ima previše tamnih ili svetlih partija, a ne zavisite samo od automatike, već ima i pet preseta. Tu je i Multi Frame NR opcija koja pravi nekoliko uzastopnih fotografija na nižoj ISO vrednosti i onda ih spaja u jednu kako bi se smanjila količina šuma, pored standardnih „kreativnih” stilova sa kojima možete urediti fotografije na specifičan način.

Čak i u realnoj, svakodnevnoj upotrebi, RX100 ništa manje ne impresionira. Komande su odlične i sigurni ste u svaki pritisak ili pomeraj. Preglednost ekrana je odlična, čak i po jakoj sunčevoj svetlosti se može gledati u isti, doduše sa manjim kontrastom, ali vidite sve potrebne informacije. Brz pristup komandama sa mogućnošću setovanja jednog tastera na željenu (najčešće korišćenu) funkciju. Sve to doprinosi užitku u korišćenju, koji je generalno rezervisan za višu klasu aparata.

Brzina fokusa je veoma dobra, možda bi u određenim situacijama mogao brže da reaguje i zaključa fokus, ali to bi već bilo trebljenje pirinča bokserskim rukavicama, pošto je reč o vrlo specifičnim situacijama gde se sve odvija jako brzo. Ono gde posebno impresionira brzina fokusa jeste u scenama sa ograničenom količinom svetlosti, gde smo bili pod uticajem da uspeva brže i pravilnije da uhvati fokus od dSLR aparata, a ako slučajno ne uspe, možete uzeti stvar u svoje ruke i manuelno fokusirati preko prstena na objektivu. Najveća mana mu je nemogućnost okidanja brže od 1/2000 sekunde, što otežava fotkanje kada je izvor svetla u sceni, što se donekle može kompenzovati sa ISO80 vrednošću i ugrađenim (softverskim) ND filterom, ali nedovoljno. Da brzina ide do 1/4000 sekunde, mogli bi u tom slučaju da kažemo da skoro nema mane. Kvalitet zabeleženih fotografija je isto na visokom nivou, ali... Softver kamere vrlo brzo, na niskim ISO vrednostima, počinje da pegla šum i vidljiv je gubitak najfinijih detalja. Činjenica koja je dodatno pojačana ako niste odabrali najviši kvalitet čuvanja fotografija u JPG formatu, a postoji opcija čuvanja i u RAW formatu za nas koji volimo da imamo više mogućnosti u obradi fotografija. Prednost se ogleda u tome što su fotografije dovoljno velike (20 Mpx), pa se pri njihovom (naknadnom) smanjenju ne primećuje gubitak tih sitnih detalja. Zbog veličine senzora, koja parira Nikonovim mirrorless aparatima, očuvanost detalja i kvaliteta slike ide do visokih ISO vrednosti, pa je tako ISO1600 veoma upotrebljiv, a ne bismo se previše požalili ni na kvalitet napravljen na ISO3200 i višim vrednostima (pogotovo ISO6400), pošto je do juče kompakt klasa mogla samo da sanja o imalo upotrebljivim fajlovima na tim vrednostima. Da, ima gubitka detalja i softver za uklanjanje šuma to dodatno naglašava (nema mogućnosti podešavanja jačine Noise Reductiona), ali kada pri svetlosti malo jačoj od one koje pravi sveća napravite fotografiju na kojoj se ljudi razaznaju (da naglasimo: sa kompaktom!), počinjete da gledate drugačijim očima. Podešavanje balansa bele mu možda u situaciji sa veštačkim svetlom nije idealno, ali postoji mogućnost korišćenja predefinisanih vrednosti ili čak manuelno podešavanje kelvinaže.

Video je moguće snimati u FHD rezoluciji (1920 x 1080 px) u 50i ili 50p u AVCHD 2.0, XAVC S ili MP4 formatu. Rezultati sa snimljenim zapisom su identični kao i kod fotografija, pa je očuvanost detalja veoma dobra od ISO1600, a posle opada. Interesantno je pogledati snimak ISO12800 gde redukcija šuma toliko radi da lica izgledaju plastično, pošto se većina detalja gubi. Značajna prednost je upotreba manuelnih komandi tokom snimanja, pa je moguće menjati i otvor blende i shutter brzinu, tj. podesiti ih na određene vrednosti, a onda pustiti AutoISO opciju (kojoj pre toga odredite opseg) da reguliše pravilnu osvetljenost scene, što može biti veoma korisno u situacijama gde ima više izvora svetla različitog intenziteta. Brzina autofokusa tokom snimanja je na nas ostavila pozitivan utisak, pošto su prelazi dovoljno brzi, a ujedno i glatki. Takođe, mogućnost fiksiranja fokusne tačke može iznedriti kreativne kadrove, pošto niste ograničeni na predviđanje autofokusnog sistema šta treba da bude u fokusu, a optička stabilizacija će pomoći da sve to izgleda veoma glatko.

Možda nam, ali samo možda, fali ekran osetljiv na dodir, jer smo navikli na tu opciju kod kompakta, a i može da ubrza i olakša korišćenje određenih opcija, a možda su u Soniju to ostavili kao unapređenje za sledeću reviziju ovog modela. Pošto je sve drugo kod RX100 III dovedeno na visok nivo, tu možemo uračunati i trajanje baterije koja je tokom testiranja pokazala izuzetnu izdržljivost i verujemo da bi u normalnoj eksploataciji mogla da izdrži i po dva-tri dana bez potrebe za ponovnim punjenjem.

Jedini način da vas RX100 razočara jeste ako ste pomislili da ovo zaista može da bude zamena za dSLR. Ne može i nije. Ali u telu ove veličine prilazi dosta blizu tom tipu aparata. On više može da bude dopuna dSLR sistemu ili ako ste sigurni da ne želite glomazan aparat, pošto se naspram njega i mirrorless aparati čine velikim. Onda dolazite do druge razočaravajuće stavke – cene. Mada, kada bolje pogledamo koliko opcija nudi i šta je sve napakovano u telo kompakta, kao i to da vam pored njega ne treba nikakva dodatna oprema, spremni smo da kažemo da cena i nije toliko visoka, jer je Sonyjev RX100 jedan zaista impresivan fotoaparat.

Vojislav VUJANIĆ