Dok se nastavak famoznog Tomb Raidera od pre skoro pre dve godine lagano krčka u Crystal Dynamicsu, autori su rešili da kriziranje fanova privremeno ublaže Temple of Osirisom, nastavkom uspelog eksperimenta zvanog Lara Croft and the Guardian of Light iz 2010. godine. Pomenuti sleeper hit, kao zasebna igra mimo „klasičnih” Tomb Raider igara, avanture gospođice Kroft smestio je u izometrijsku perspektivu, uveo co-op režim za dva igrača, „pojačao” akcione momente, ali doneo i pregršt uspešno implementiranih zagonetki i izazova, kako se sve ne bi svelo brzopoteznu pucačinu. Recept je ponovljen i u (kvazi)nastavku, uz donošenje nekih manjih novina, ali, na žalost, i ispuštanje lopte (lopti) na nekoliko bitnih polja.

Glavna novina koju igra donosi (i koja je generator najviše glavobolja) tiče se proširenog co-op multiplejera na četiri igrača. Pored Lare i, kolege joj arheologa, Kartera Bela, u avanturi da spreče razjarenog boga Seta u želji za svetskom dominacijom, nevoljnim saveznicima će se pridružiti i božanstva Izida i Horus, probuđeni iz milenijumskog zatvora. Osim udruženih snaga (u meri u kojoj uspete da „navatate” društvo u režimu koji se zasniva na „drop-in, drop-out” principu), dinamičnoj četvorci će neizostavnu pomoć pružati i Ozirisov skiptar, artefakt presudan u rešavanju pojedinih mehanizama i zagonetki.

Okruženje iz prethodne igre sada je zamenjeno dobrim, starim (i u igrama nebrojeno puta viđenim i posećenim) Egiptom, uz koncepciju koja (naizgled) odudara od prethodnika. Za razliku od linearnog nizanja nivoa od ranije, Temple of Osiris donosi ograničeni hub svet iz kojeg su dostupne dalje grobnice (koje odmotavaju mršavu i generičku priču), odnosno manji hramovi sa „naprednijim” izazovima, iza kojih vas očekuju bonus predmeti i oprema. Ono „ograničeni” odnosi se na činjenicu da pojedinim delovima huba ne možete da priđete dok prethodno ne aktivirate određene mehanizme unutar story-grobnica, što odmotavanje igre u velikoj meri ipak čini linearnim (ne računajući mogućnost slobodnog istraživanja i lootovanja okruženja koje vam je u datom trenutku dostupno).

Princip igranja je identičan kao i ranije, i zasniva se na istraživanju nivoa, ograničenim sukobima sa neprijateljima, odrađivanju i rešavanju ne preterano izazovnih terenskih zagonetki, i zamornom skupljanju dijamanata radi investiranja u otvaranje razbacanih kovčega po hubu, koji donose random artefakte i opremu koja poboljšava statistike likova (savet je da štekate hiljadarke i otvarate najskuplje kovčege, zbog srazmerno kvalitetnijeg plena). Logika razbacanih platformi, spuštajućih rešetki, poluga, prekidača, okidača i ostalog se da lako nazreti i provaliti, i uspešno rešavanje izazova više počiva na umešnom platformisanju, nego na znojenju sivih ćelija (što nije bio slučaj u tolikoj meri u prethodnoj igri). Dodatak ovom delu je pomenuti Ozirisov skiptar, čijim korišćenjem ne možete da koristite naoružanje i većinu ostalih asseta, ali koji aktivira sporadične elemente terena označene tirkiznom patinom (kameni stubovi i rešetke koji se podižu u tom slučaju, odnosno ispucavanjem zraka koji se odbija između raspoređenih ogledala i slično). Glavni puzzle element u ovom smislu je tempirana mehanička bomba u obliku kugle, koju možete kotrljati i bacati po terenu (taktičkim aktiviranjem mina), odnosno „sprovoditi” po nivou aktiviranjem raznih prekidača, i čiju neodložnu detonaciju možete usporiti Ozirisovim žezlom (radi rušenja tvrđih zidova, na predefinisanim mestima).

Sistem nagrađivanja igrača dodatnom opremom, unapređenjima i boljim oružjem uslovljen je odrađivanjem nekoliko ačivmenta razbacanih po terenu (od skupljanja određenog broja poena i skrivenih kipova, preko speed run kompletiranja nivoa, pa sve do bizarnih i teško izvodljivih zahteva), i često ih nije moguće odraditi u prvom prolasku ili u solo varijanti. Sa druge strane, stiče se utisak da su tu više radi veštačkog produživanja igre, za čije će vam kompletiranje, u proseku, biti potreban jednocifren broj sati (mapa koju pozivate pokriva zapravo celu igru, i prikazuje samo grubi raspored nivoa po habu).

Pomenuti co-op za četiri igrača je verovatno delovao kao sjajna ideja na papiru, ali u praksi često funkcioniše prilično konfuzno, ukoliko niste deo disciplinovane ekipe koja zna šta radi. U slučaju igranja sa još tri partnera, igrači koji vode arheološki par koriste kuke za kešanje (kako za pentranje na označenim mestima, tako i za razapinjanje kanapa za napredovanje ostalih igrača), dok božanski duo ima na raspolaganju magične staffove, pa često može doći do haosa kad svako pojedinačno krene da „rešava” zagonetke, sumanuto aktivirajući i poništavajući mehanizme koji zahtevaju pravilno tempiranu koordinaciju celog tima. Takođe, zbog pojačanog pucačkog karaktera igre, možete da zamislite kakav krkljanac projektila i šarenih detonacija nastaje na ekranu u regularnim intervalima (do te mere da igra više liči na izometrijsku varijantu skorašnjeg Gauntleta, a ne na igru dostojnu Tomb Raider pedigrea). Ovome treba dodati i probleme sa konekcijom, usporenja i kočenja, prazne i nekonektujuće lobbyije, reset do poslednjeg checkpointa ukoliko host napusti igru, pražnjenje inventara kolegama sa kojim igrate i sl.

Traljavosti nisu lišeni ni neki tehnički aspekti igre, pre svega nedovoljna optimizacija koja guši i jače mašine i isporučuje srozane FPS vrednosti. Grafika je odlična i lepo prezentovana, uz kvalitetne specijalne efekte (pre svega dima, magle i ostalih gasnih elemenata), ali preovlađuje repetitivan i ne preterano inspirativan dizajn nivoa, koji je retko kada obogaćen nekim interesantnim detaljima ili rešenjima.

Aleksandar DINIĆ