Budućnost pretraživača i saznanja

Zašto da čitamo kad možemo da gledamo?

Učenici čitaju dodatne informacije o umetničkom delu dostupne preko QR koda ispod samog dela.

Da li se upotreba klasične pretrage smanjuje? Danas za veliki broj upita postoji odgovor u video-snimku na YouTubeu. Razna uputstva, vodiči, tutoriali, časovi, prezentacije, uputstva za upotrebu, prikazi, demonstracije, testovi... sve to postoji na YouTubeu. Od „kućne radinosti” do profesionalnih priloga.

YouTube kao pretraživač moćan je već duže vreme jer je glavno mesto za konzumente sa svih mogućih platformi. Googleova konkurencija (Yahoo i Bing) nema adekvatan video servis kao pandan YouTubeu ili bar ni blizu popularan. Kako će to na njih da se odrazi?

S druge strane, zar klasičan pretraživač nije odavno evoluirao time što pronalazi direktno sadržaj nekog sajta, a ne naslovnu stranicu? Šta još možemo da očekujemo?

Svakako je lepo što živimo u sadašnjem vremenu sa uverenjem da za prenošenje saznanja imamo različite medije na raspolaganju. Čitavom slučaju se može prići na bar četiri načina.

#1: Čitanje je staromodno

Bitno da sve ovo ne posmatramo samo iz perspektive (relativno) odrasle osobe, već da se stavimo u položaj današnje dece koja su rođena u vreme interneta. Nekima je Facebook isto što i internet. Neki nisu ni čuli za email, samo znaju za Facebook poruku. U svetlu toga, YouTube kao pretraživač je – sasvim normalna stvar.

Dalje, većina će pre da pogleda video-zapis koji predstavlja neki uređaj ili uslugu nego da isto to pročita. Možda bi mogla da se izvuče pretpostavka da za sve što nije previše bitno u životu, danas je dovoljan video. Za bitnije stvari danas je bolji tekst. Da li će i ubuduće da bude tako? Šta ako servisi budu sposobni da generišu video na osnovu pretrage?

Ovakva situacija nije retkost: objasnimo klijentu kako samostalno da uređuje web sajt, sve mu pokažemo, sedimo sa njim više sati i on zaboravi sve u toku noći. Na kraju mu napravimo „quick video guide”: sve mu jasno i kad opet zaboravi pogleda opet, i opet, i opet, koliko god da je potrebno.

#2: Čitanje je ozbiljno

Ovde postoji izvesni paradoks: mlade generacije imaju potencijal da ostvare više (između ostalog, deo inteligencije raste iz generacije u generaciju), ali samo ako taj potencijal aktiviraju. Dok to ne učine, oni su prosti konzumenti („zatupljeni”). Ne umeju valjano da protumače pročitano, te nemaju stvarnu moć zaključivanja. Time se video-uputstva i drugi video sadržaji nameću kao savršeno objašnjenje za postavljene probleme ili zadatke.

Tokom sazrevanja, kada ozbiljno „zagrizu” neku materiju, YouTube počinju da menjaju blogovima, forumima i naravno – knjigama (naravno, e-books) jer se tu nalaze kvalitet i znanje koji se traže.

Postoje dobra video-uputstva (uglavnom se plaćaju), na raspolaganju je pregršt korisnih snimaka sa prezentacija i okupljanja, ali na kraju – ozbiljno se uči iz izvora koji su prevashodno pisani. Otuda, kratki snimci mogu samo da budu dopuna ali ne i osnova za bilo šta ozbiljno.

U početku možda izgleda da su video tutoriali sa lekcijama prava stvar za učenje, i verovatno svako krene od ove tačke, ali se kasnije ipak opredeli za knjigu i dokumentaciju.

Video je odličan kada je potrebno na brzinu saznati kako nešto radi, ali detalji su uvek u tekstu.

Nema pretnje po opstanak pisanog materijala ili njegovu marginalizaciju. Ako je sada deci i adolescentima lakše da gledaju neke stvari u video formatu, ne znači da ce im tako biti i kad odrastu, jer će razumeti da se mnogo više informacija moze naći u dobrom starom tekstu. Primer je recimo električna šema za automobil, na internetu se može naći svašta, ali je servisna knjiga i dalje „Sveto pismo”.

#3: Koegzistencija

Koegzistencija je svojevrsna evolucija. Vremena se menjaju, samim tim i namena pretraživača. Nekada smo bili srećni ako tražimo kakvo uputstvo i ako još ima sliku – sreći nikad kraja. Danas pretraživanje, za sve uzraste, može da počinje odmah na YouTubeu. Naravno, uvek će postojati lične preference, recimo testovi hardvera u tekstualnom obliku, jer nijedan video ne može da zameni grafikon. Međutim, dosta je suprotnih slučajeva gde se teško razumljivi i suvoparni podaci iz tabela u obliku grafikona koji su interaktivni prezentuju na pitak i lako razumljiv način. U tim, retkim slučajevima, važi da slika govori više od hiljadu reči, jer je vizuelno pamćenje trajnije.

Kod odraslih ljudi mnogo toga zavisi od navika, a one se ipak sporo ili teže menjaju. Ako je mozak u „usporenom” modu i bez puno udubljivanja želi da se vidi „lagani prikaz” nečega, onda je zaista video bolji izbor. Recimo, „Kako izgleda novi Unity interfejs, da bacim pogled” – osoba nije dovoljno zainteresovana da nađe sadržajnije opise sa ilustracijama u tekstualnom obliku, ali je lakše odgledati petominutni video vodič. Ili: „Deset najvećih izmena koje donosi Android Lollipop u tri minuta”. U tom smislu, za najveći broj saznanja video je samo trejler, a pisani tekst logični nastavak. Uz naravno, međusobno upotpunjavanje kada video ilustruje specifičnu situaciju za brže razumevanje.

#4: Dva različita sveta

YouTube za mnoge je samo niša: muzički spotovi, smešni video zapisi, kako „izvući fleku”, zameniti „gumicu” na česmi – povremene aktivnosti i ništa više od toga.

Čak i YouTube zahteva da se uđe u suštinu, shvati video, koji će možda koristiti dosta reči koje gledalac uopšte ne poznaje – i on će odustati. U tom smislu, nema zamene jednog drugim – to su dva različita sveta.

Za kvalitetnu informaciju potrebno je više izvora, kao i „kvalitet” samog izvora informacija. Nekad je drugi izvor video-zapis. Nikada svo znanje neće biti samo u pisanom ili samo video obliku.

Prednosti i mane

Bilo bi lepo da Google dozvoli, kad već ima, pretragu video materijala kroz tekst: odavno postoje transkripti video fajlova na YouTubeu i zaista pretražuju govor u video fajlovima i na osnovu njega daju rezultate pretrage. Još uvek nije omogućeno da se unutar specifičnog video zapisa pronađe tačan minut i sekund gde se spominje tražena reč.

Video-vodiči su odlični za učenje video/foto obrade, jer je moguće videti odmah kakvi se efekti postižu određenom opcijom u programu. Tehnike slikanja, takođe. U reči i slici to je teže prezentovati.

YouTube je odličan medij za prezentacije proizvoda i usluga. YouTube i Facebook imaju prednost što svako može veoma jednostavno da započne prodaju određenih proizvoda, bez potrebe da zna da napravi spektakularnu prezentaciju; bitno je da zna da se reklamira.

Ljudi neretko biraju da gledaju video u trajanju od par minuta gde se objašnjava nešto što stane u nekoliko redova teksta koje je moguće „obraditi” za manje od 30 sekundi.

Možda je opravdana bojazan da YouTube nikada neće postati „ozbiljan” alat, baš kao ni Facebook, zbog svoje masovnosti, gde još uvek treba da se potvrdi da iz kvantiteta proizilazi kvalitet. Ozbiljnost servisa i portala često se meri kvalitetom ostavljenih korisničkih komentara. YouTube cilja ka otvorenosti – okuplja mase (što je i želja vlasnika!), ali mahom mase površnih interesovanja, što se vidi po ostavljenim komentarima, često nepreglednim.

Deca postaju sve više „zavisna” od nepotrebno nametnutih tehnoloških trendova. Mejnstrim reklame i emisije sugerišu: ako se nije okačilo na društvene mreže, kao da se nije ni desilo.

Moguće posledice

Ljudski mozak ima ograničenu mogućnost apsorpcije informacija. To se nije menjalo hiljadama godina. Sada imamo medij koji nam servira neograničenu količinu nekontrolisanih informacija. Paradoks u adaptaciji je da imamo „hardver” star desetinama hiljada godina (naš mozak), a obrađujemo informacije 21. veka. Milione informacija. Obična populacija nije vična da se u tome snalazi , da filtrira bitno od nebitnog, tačno od netačnog. Zbog čega milioni ljudi „vide” i „znaju” da postoji perpetuum mobile, kreacionisti su jači od obrazovnog sistema čitavih država, chemtrails su „činjenica”, „niko nije bio” na Mesecu, o tome nas „lažu” i Rusi, CERN „otvara” crnu rupu, roditelji ne daju da se deca vakcinišu… Jer svega toga ima na YouTubeu! I zvuči vrlo ubedljivo.

U takvim uslovima, bez otklona i filtriranja, više ne postoji mogućnost formiranja kritičkog mišljenja, a uz obilati priliv nekontrolisanih informacija, to može biti veoma ozbiljno. YouTube je zapravo ekstremniji način da nam se još veća količina informacija servira još sažetije i pitkije.

Kada današnji klinci malo porastu, napuste adolescenciju i važnost prihvatanja u vršnjačkim grupama, uvideće da postoje mnogo bitnije stvari od toga da budu viđeni na društvenim mrežama, „muka će ih naterati” da informacije potraže van YouTubea i Facebooka.

Konačno, sada kada nam se desio masovni internet, potrebna je bar decenija, možda i više, da se tačno utvrdi uticaj. Zbog toga jedan od ovde ponuđenih pristupa – da sada odjednom nazadujemo – ne možemo tek tako, uz osmeh, da odbacimo.

Ivan OBROVAČKI