Zaljubljenik sam u matematiku postao onog dana kada sam prvi put upoznao magični kvadrat!”, zamišljeno je preko usana tiho prevalio Bobi, dok je umorno posmatrao papir na kome se nalazio tekst ispita iz Matematike 2. Prošlo je već neko vreme otkako se Bobi navikao na način na koji se ponaša jedan prosečan student ozbiljne visokoškolske ustanove koju je pohađao. Uzdržanost, stabilnost, sati provedeni u izučavanju paradigmi do granica upamćenosti najsitnijih detalja i njihova primena na ispitu bili su temelji savršenog studenta. Slušajući starije studente, možda bi se mladi i neiskusni Bobi povampirio i prerano krenuo da „talasa” hodnicima informatičkog znanja, korišćenjem skraćenih pisanija, puškica ili nekih drugih elemenata koje asociraju na lenje i nedovoljno sposobne. Ne, On to nikada ne bi dozvolio. Njegovo vaspitanje, njegova linija ispod koje nikada ne bi prešao moraju ostati granice njegovog delovanja. Samo tako će biti drugačiji od „njih”.

No, sve to Bobiju neće pomoći u borbi sa trenutnim protivnikom. Previše definicija i premalo zanimljivih i izazovnih zadataka čekalo je mladića na listu papira na kome je krivo odštampano bilo zaglavlje ispita. „Mora da su se u skriptarnici baš namučili s brojem ovih ispitnih zadataka pa im je malo pobeglo”, naivno je pomislio. Podigavši pogled, Bobi je posmatrao dežurne na ispitu koji su sedeli ispred njega, za katedrom. Mladi, sigurno ne preko 32, 33 godine. Noge su im bile na stolu, čitala se dnevna žuta štampa, a povremeno pratio rad koleginica i kolega i slučajnim algoritmom pregleda – hvatali oni koji su prepisivali. Zakleo se Bobi! „Ako ikada postanem asistent ili tako nešto, nikada sebi neću dozvoliti ovakvo ponašanje!”, pomislio je u sebi. Spustio je pogled na trenutni zadatak. Klasika! Relativno jednostavan, ali obiman zadatak koji možete brzo rešiti samo ukoliko sve adicione formule znate napamet. No, Bobi nije bio jedan od tih niti je umeo da prepisuje, pa da iz džepa izvuče pametni telefon i pogleda formule koje su mu potrebne. Istina, nije se nikada trudio da sve formule zna napamet. Ojlerova formula, iz koje su se adicione izvodile, bila je jedina stvar koju je pamtio. Njegov stav oduvek je bio da inženjer mora biti sposoban da izvede sav svoj rad. „Ukoliko pamtimo napamet, brzo zaboravljamo!”, prisećao se reči svoga dede, velikog trgovca zanatima. Ta upućenost na izvođenje je Bobiju oduvek bila bliža nego bubanje formula, metod koji je njegovim drugovima uvek olakšavao put kroz tajanstvene hodnike matematike i fizike.

Vreme je prolazilo, a adicione formule su se izvodile, korak po korak, sve po pravilima. Umesto da uz pomoć puškica zadatak stane na 3 ili 4 strane A4 formata vežbanke, njegovo rešenje je stalo na 10. Po Bobijevim procenama, u narednih petnaestak minuta, zadatak je morao biti rešen, inače neće biti dovoljno vremena da se napadnu preostali zadaci na ispitu. Osvrnuo se oko sebe. Devojka u redu ispod njega je prepisivala čitav zadatak sa smartfona na kom se nalazio postupak. Kolega sa leve strane je na svojim kolenima držao svesku i naizgled bezuspešno tragao za sličnim zadatkom. Ako li pronađe tako nešto, uradiće ovaj golemi zadatak za sekund. Mnogo brže nego Spori Bobi. Tako je, naime, Bobi zvao sebe, više odmila nego da bi ukazao na svoju nedovoljnu hitrost u rešavanju zadataka. I Kleptona su u početku karijere zvali Spororuki (Slowhand). Doduše, Bobi se nije uljuljkivao da će ikada biti dobar kao Klepton.

Priveden je kraju još jedan ispit. Osmica se Bobiju smešila, velika kao kuća. Devetki se nadao, potajno, a sve zbog ljubavi prema matematici. Kako da objasni ocu da je iz predmeta koji najviše voli dobio išta manje od devetke. Stigavši kući, Bobi je seo za računar i upalio Command & Conquer Tiberian Sun, da ga želja mine. „Danas je dan za stvari koje volim!”, uz osmeh je uzviknuo. Zaglavio je još jednu noć, ubijajući velelepnu NOD vojsku čitavo veče.

Prošlo je nekoliko dana od ispita i konačno su se na internetu pojavili rezultati. Sanjivi Bobi je pogledao spisak, tražeći svoje ime među devetkama. Desetku nije mogao dobiti, razume se. Spuštao je pogled ka osmicama. Ni tamo ga nije bilo. Na kraju je pronašao svoje ime negde na sredini šestica. „Bar sam položio!”, s kiselim osmehom je graknuo.

Istog dana je otišao na uvid u radove i sa asistentom, istim onim što je satima prelistavao dnevne „novine”, prošao ocenjivanje svog rada. Veći deo rada je bio dobar, sve do onog epohalnog zadatka. Negde na desetoj strani Bobijevog puta, kod poslednje adicione formule u kopulacionom lancu, potkrala se jedna nedopustiva greška u vidu minusa koji je zalutao u formuli. Ni poena na ovom zadatku Bobi dobio nije.

„Ni ljubav, ni bilo šta drugo. Dobar mobilni telefon, mirna ruka i blistavi osmeh!”

Momir ĐEKIĆ