Elite: Dangerous

Fraza da je nešto „ispred svog vremena” koristi se i suviše često i suviše liberalno, najčešće u kontekstu lascivnog probijanja neke granice promiskuiteta. „Gola žena u spotu, ZOMG, pa ovo je ispred svog vremena!” Ne, nije.

Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu nisam zapamtio po Ronaldu Reganu, Olimpijadama u Los Anđelesu i Sarajevu ili gadnim zauškama zbog kojih sam deset dana ležao i igrao Game&Watch, već po jedinoj i neponovljivoj Eliti. Svemirska sandbox letačka simulacija sa 3D grafikom u kojoj ste slobodno gusarili, trgovali, leteli bez cilja, skakali kroz hipersvemir, skupljali gorivo sa zvezda i rudu sa asteroida, u eri Pacmana i Gladnog Horacija delovala je kao fragment budućnosti koji je kroz neki procep upao u sivu „hladnoratovsku” stvarnost blokovskog sveta na izdisaju. Elite je igra koja je deset dana starija od „Sveta kompjutera”, naslov koji je u svakom relevantnom pogledu bio bar deceniju ispred svog vremena. Ako Space Invaders smatramo rodonačelnikom najmlađe umetnosti na svetu, Elita označava momenat kad je ta umetnost postala najavangardniji izražajni medijum na našoj planeti. U očima jednog očaranog klinca, literatura, film, strip i pozorište tada su se tiho pomerili za deset mesta unazad, prepuštajući tron njegovom veličanstvu video-igri.

Genijalni Dejvid Brejben i njegov Frontier Developments kreirali su još dva nastavka, unapređujući i peglajući koncepte ustanovljene besmrtnim originalom, utičući na legiju developera koji su gladnom igračkom publikumu ponudili svoje alternative. Moj lični favorit je Privateer, igra koju povremeno kresnem i dan-danas, a tokom godina uživao sam i u povremenim biserima kao što su Tachyon: The Fringe ili X: Beyond the Frontier. Koncept „slobode u svemiru” tokom godina je mutirao i evoluirao, što je konačno kulminiralo u Eve Oline, svemirskom MMO-u koji je postao alfa i omega tog plemenitog koncepta. Međuzvezdane avanture i ekonomija dobili su sasvim novu dimenziju kad ste u jednačinu slobode ubacili žive ljude s realnim ambicijama...

Da li u 2015. godini ima smisla insistirati na igri koja ljude ponovo baca u drugi plan? Odgovor Brejbena i ekipe je ambivalentan – i ima i nema – što se u potpunosti odrazilo na jubilarni četvrti nastavak Elite. Prikupivši milion funti na Kickstarteru, Frontier je uložio još sedam i kreirao igru koja je još od beta verzije počela da polarizuje igrački front. Elite: Dangerous je trebalo da bude MMO s opcionalnim offline gejming modom, koji je u finalnoj fazi razvoja izbačen zbog „nemogućnosti tehničke realizacije vizije offline univerzuma”, u prevodu – radi sprečavanja piraterije. Ako novu Elitu želite da igrate sami, i dalje morate biti priključeni na internet, što je princip koji je potpuno isti kao onaj s kojim su debitovali Diablo III i PC verzija prvog Assassin’s Creeda.

Po rečima developera, preporučeni mod igranja Elite: Dangerous jeste „open play”, u kojem igrate s drugim igračima na jednom serveru koji zaprema čitavu galaksiju Mlečni put. Kakvog multiplayera može da bude u galaksiji od 400 milijardi zvezda? Čak i da ovo igra milion ljudi u svakom trenutku, a ne igra, šansa da sretnete nekog u dubokom svemiru van početnih kolonija je minorna. Dakle, for all intents and purposes, Elite: Dangerous je čudni multi/solo hibrid s mnogo više soliranja nego multiplejinga. Uticaj drugih igrača ponajviše se ogleda u odnosu snaga među frakcijama i korporacijama u igri jer svaki posao i odrađeni quest pomeraju ravnotežu moći u nekom smeru. No, ta ravnoteža nema bitan značaj za gameplay, osim kao kozmetički pokazatelj da to što radite ne radite džabe.

Kod Elite: Dangerous najviše mi se dopada činjenica da ovaj naslov uopšte ne pokušava da se dopadne igraču. Ovo je igra koja je surova i hladna kao i sâm svemir – svaka asistencija počinje i završava se sekcijom kraćih tutorijala koji su odvojeni od osnovne igre. Dalje je sve na vama: dobijate najslabiji brod, hiljadu kredita i slobodu da s time radite šta hoćete, pa i da odmah preuzmete bounty hunting misiju za profi pirata koji će vas dezintegrisati s dva pogotka najjačim modelom fragmentacionog topa. Element nepodilaženja je uporediv sa Dark Soulsom – igra kao da vam kaže: „Momče, ovo su ti mehanizmi koji ovde važe, a šta ćeš s njima uraditi, to je samo tvoja stvar”.

Ti mehanizmi vam omogućavaju slobodu kretanja i akcije koja je gotovo apsolutna u kontekstu ciljeva koje postavljate sami sebi. Najuzbudljivija stvar u igri nekome će biti borba s bilo kim i bilo gde, drugom nalaženje profitabilne trgovačke rute između sistema, trećem lov na pirate u sistemima bez centralne vlasti, četvrtima prepadi na debele trgovce, „čupanje” njihovih brodova iz supercruise moda i pljačka tereta, petima istraživanje nenaseljenih sistema i dobra zarada od prodaje mapa kad se jednom vrate u naseljeni svemir, šestima pokušaj da ponove poduhvat posade USS Voyagera u obrnutom smeru i otplove u Delta kvadrant ili dođu na drugi kraj galaksije... Vaš napredak igra ocenjuje u tri kategorije – borbenoj, ekonomskoj i istraživačkoj – dajući vam činove koji kreću od harmless, a kulminiraju sa elite. Kad smo već kod toga, prvom igraču koji ostvari elitni status u sve tri kategorije izdavač je obećao nagradu u iznosu od 10.000 funti. U trenutku dok ovo budete čitali, biće već kasno da se uključite u akciju.

Sloboda u svakom pogledu, pa i u pogledu izbora cilja, jednom igraču biće osnovna prednost, a drugom osnovni problem igre. Ne vole svi slobodu, neki cene kićeni ular i zlatni kavez. Čak i igrači koji misle da vole slobodu koju donose GTA naslovi ili, recimo, Dragon Age: Inquisition, ne bi u njima uživali da nema vešto uklopljenog sistema inkrementalnih mikro nagrada, ačivmenta i skupljanja ovoga ili onoga. Elite: Dangerous vas neće častiti bombonicom svakih nekoliko minuta, već je mnogo realnije da će u vašem pravcu poslati nekog gada sa rail gunom.

Glavna zvezda igre su zvezde odnosno okruženje naše lepe spiralne galaksije – 150.000 zvezdanih sistema u neposrednom okruženju Sunčevog sistema formirano je u skladu s dostupnim astronomskim podacima, a ostatak galaksije kreiran je u skladu s naučnim postulatima i astronomskim modelima. To znači da se, na primer, u centru galaksije nalazi supermasivna crna rupa koju nijedan astronom nije „video”, ali čiji je uticaj merljiv. Za profesionalne astronome i entuzijaste ova igra će biti ostvarenje najblesavijih snova o vizuelnom uživanju u nebeskim telima. Trenutak kad dovršite prvi „frame shift” međusistemski skok i naglo usporite u neposrednoj blizini zvezde nećete nikada zaboraviti. Predivne protuberance baciće vas u trance, a ako upravljate kolima dok im se divite, završićete kao Dragan Mance.

Hardver potreban za glatko igranje Elite: Dangerous nije zanemarljiv, ali ne toliko u smislu modela grafičke karte koliko po pitanju kontrolera. Ovo je igra za dobar programabilni džojstik, nikako za kombinaciju miša i tastature. Kao solidna alternativa može da posluži i Xbox 360 gamepad, pod uslovom da možete da se pomirite s odsustvom kormila pravca (yaw) koje će vam biti ekstremno korisno tokom sletanja na stanice (makar dok ne kupite docking computer).

Elite: Dangerous je čudan svat, igra koju će određeni procenat igrača voleti kao drugu majku, dok će gro mainstream publike ostati krajnje ravnodušan. Meni je entuzijazam dolazio i nestajao u naletima – „hajpointi” poput rudarenja u asteroidnom pojasu koje je preraslo u opštu šorku s piratima koji su napali nas minere konstantno je bilo presecano „splass” momentima nalik na višeminutni supercruise do planete u visokoj orbiti u odnosu na matičnu zvezdu tokom kojeg sam mogao da piljim u brzinomer, odem da skuvam kafu ili da surfujem na mobilnom. Dobra strana Elite: Dangerous jeste to što ne zahteva nepodeljenu pažnju, što nije igra u kojoj nekoliko dana ili više nedelja odsustva znači gubljenje konaca storije ili nazadovanje u odnosu na druge igrače kao u klasičnom MMO-u. Elitu ćete kupiti, intenzivno je igrati pedesetak sati, a onda će postati permanentna izraslina na vašem hardu koju ćete češati u onim specijalnim noćima s vedrim nebom, kad kroz krovni prozor budete videli Kumovu slamu i kad će vaša duša strasno poželeti da se vrati kući. Međ zvezde! Ni Slobodan Macedonić ne bi bolje završio tekst.

Miodrag KUZMANOVIĆ