Zoran MODLI

Svet koji je Orvel najavio još 1949. godine vrhunski je domet savremene civilizacije. Što je najlepše, taj svet se uveliko baškario i pre knjige „Nineteen Eighty-Four”, poznate i kao „1984”. Intenziviranje tehnologije i mas-medija samo je učinilo da takav svet danas izgleda mnogo plastičnije, nešto globalnije i značajno bliže Orvelovoj vizuelizaciji.

Pozor: ne obraćajte pažnju na gornju namrgođenu zamenu za uobičajeni impresum. Njena uloga je tek epizodna – da potvrdi okruženje u kojem smo. Nastavak ove nazovikolumne blage veze nema sa prologom, kao što i naslovi u tabloidima nemaju veze ni sa čim, a naročito sa to malo teksta iza njih.

Moja najbliža familija zna da sam najveći deo dosadašnjeg života proveo vozeći na dva, čas paralelna, čas ukrštajuća koloseka – kao pilot i kao radio-voditelj. Posao pilota, kao i posao radio-voditelja, idealna su zanimanja za socijalno neprilogađene, gde, suprotno mišljenju okoline, ubrajam i sebe. Koliko god ovakva kvalifikacija delovala deprimirajuće, biti socijalno neprilagođen po meni, po babu i po stričevima znači biti nesposoban za normalnu komunikaciju sa ljudima koji vam se ne dopadaju. Pošto sam izabrao da saobraćam isključivo sa onima koje nisam pomenuo, ove koje jesam trudim se da maksimalno izbegavam. Uostalom, pred mikrofonom ste sami, u kokpitu takođe, a da vam se i namesti kolega u radiju ili pilotskoj kabini, uvek imate zajednički cilj – da dovedete emisiju do kraja ili da sletite tamo gde ste naumili. Ako sletite.

Svejedno, više od tri dekade moja osnovna profesija bila je pilotska. Leteo sam u JAT-u i u Jatu. Paralelno s tim (i s njim) vozio sam i poslovne mlaznjake. Da sam živeo od radija, davno bih se oprostio od potrošačke korpe, čak i u SOS marketu. Srećom, drugu polovinu svog dosadašnjeg veka nisam morao. Osim par radijskih moruna koje su u stanju da zbrinu svoje zaposlene, u ribnjaku ostalih srpskih radio stanica plivaju mršave babuške u kojima rade ljudi na granici egzistencije. To je bizarna slika radijske stvarnosti u Srbiji. Šta ja znam, i dalje je mnogo radio stanica, svako hoće svoj radio, disperzija je ogromna uprkos FM šeru, ali raspodela kvaliteta ne podleže zakonu spojenih sudova. K’o što rekoh, zahvaljujući letenju bio sam u stanju da sponzorišem vlastitu radioaktivnost jer, normalno, ljudi nisu u stanju da odvoje ni prebijenu paru čak ni za Modlijeve emisije (ko je sad pa taj?), a i one pomalo koštaju. Mislio sam: kad prestanem da letim, što se u međuvremenu dogodilo, ugasiće se i one, ha, na zadovoljstvo jedne nekadašnje prilično bučne hejterske grupe sa „Knjige lica”. Tada sam ih zamolio još samo za koju godinu strpljenja. Nažalost, slagao sam: moraće još da čekaju, jer sam u etru i dalje.

Emisija na kojoj, verovatno zbog pristigle inercije matorca, insistiram sada već punih petnaest godina, poznata je kao ZAIR, nadam se i u Demokratskoj (besmislen pridev za tešku diktaturu) republici Kongo :-) – . U ovdašnjim uslovima prevodim je kao akronim za „Zakon akcije i reakcije”. Ima veze s Trećim Njutnovim zakonom utoliko što ljudi, kad ih lupite jednom informacijom, reaguju drugom, uglavnom suprotnom, što i jeste moto emisije: reakcija na hi-tech svet oko nas. Ja tu dođem lokalna inkarnacija čas živućeg, čas pokojnog The Pirate Baya – nekažnjeno kradem odakle stignem ono što mi se dopadne, a liči na pisanu reč. Jedna od najčešće pljačkanih bankarskih filijala je ona u Cetinjskoj broj 1 zvana „Svet kompjutera”. Iz njenih sefova netragom u raljama „Zaira” nestaju Kuzmine i Đekićeve kolumne, Vesićeve sam davno spiskao, ali su zato tu još nepotrošene banknote s likovima Ružića, Jelića, Bubanje, Lukinovića, Dingarca, Trajkovića, Obrovačkog i još nekih istorijskih ličnosti, pa se ne brinem.

Iz te bezbrižne letargije ponekad me trgne vesela detonacija neke super-petarde. Ne tako često, možda tridesetak puta dnevno, ne više. Moj komšiluk (a stanujem svetlosnim godinama daleko od kruga „dvojke”, čak na levoj obali vode na kojoj će jednoga dana biti El Beograd) pokazuje izuzetnu kreativnost u izboru eksplozivnih naprava, decibela koje proizvode i tajminga, naročito noćnog. Dobro je što smo ovde gde smo, jer da se takva detonacija zaori u nekoj od ljudskih naseobina na bliskom, srednjem i Divljem zapadu, istog časa bi se tuce policijskih automobila sjurilo u dotični kvart da vidi kakva je to ubilačka šorka. Ovako smo pošteđeni nasilnih i nedemokratskih intervencija organa reda. Štaviše, mogu da se pohvalim da sam X+Y=Z puta prisustvovao dirljivim scenama edukacije kada maštoviti očevi ustreptalom potomstvu nesebično prenose znanja o kreativnom procesu ispaljivanja kartonskih bombi i tome sledstvenom begu na bezbednu udaljenost. Ko li samo lansira onu parolu „kupujte naše petarde za vaše male retarde”, sram da ga bude?

Taman sam uzeo vazduh da se, za kraj, bacim na beskrajno nadahnjujuću medijsku diskusiju o chemtrailsima putničkih aviona, protkanu nepobitnim dokazima o biološko-hemijskim agensima koje ispuštaju erlajneri, e zbog naručenog trovanja Srba i ostalih Neamerikanaca, e zbog bonusa u vidu klimatske katastrofe, kad – evo baš na ovom mestu! – stigoh do pethiljaditog karaktera! Kuzma mi je prijateljski objasnio da je 5000 karaktera, sve sa spejsovima, gornja granica za ovakvu kolumnu. Ništa onda: prvom zgodnom prilikom javno ću priznati koje sam to dugme u kokpitu aviona pritiskao na svakom letu da bih izbacio planiranu količinu chemtrailsa za taj dan. Do tada, razmislite o odgovoru na pitanje: kako bismo objasnili ono o čemu pojma nemamo kad ne bismo imali par elemenata o kojima pojma imamo, pa njima opisali sve ono o čemu pojma nemamo?

Zoran MODLI