Primenjena muzika i dizajn zvuka

Popričali smo sa čovekom koji ima velikog iskustva na polju primene računara u obradi zvuka, ali i u još nekim strukama koje su time pokrivene

Naš sagovornik je Ognjan Milošević, kompozitor i dizajner zvuka iz Beograda, a posetili smo ga u njegovom „skromnom” studiju. Radio je muziku i dizajn zvuka za nekoliko nagrađivanih igranih i dokumentarnih filmova, pet TV serija, preko tri stotine televizijskih reklama u zemlji i inostranstvu, a radio je i kao kompozitor i aranžer na velikom broju pesama. U svom radu on se u najvećoj meri oslanja na kompjutere, specijalizovani audio softver i hardver.

Pored toga što je dovoljno „potkovan”, dodatna preporuka mu je to što je dugogodišnji verni čitalac „SK-a”. Odmah na početku razgovora rekao nam je: „I dan-danas se sećam, moj prvi broj ’Sveta kompjutera’ kupio sam u aprilu 1993. godine, kada sam dobio svoj 386 DX na 40 MHz. Sećam se da je naslovna strana bila roze boje i imala nekog bika kome glava viri iz monitora kompjutera. Od tada do dana današnjeg, propustio sam samo nekoliko brojeva, i to sve zbog putovanja u inostranstvo. ’Svet kompjutera’ je bio i ostao jedini časopis koji, bez izuzetka, aktivno pratim. Činjenica da se u eri digitalizacije, kada mnogi štampani mediji odlaze u zaborav, ’Svet kompjutera’ ne samo održao već konstantno napreduje, dovoljno govori o kvalitetu, tradiciji i duhu”.

Na početku razgovora Ognjan je odmah istakao da računari imaju presudnu ulogu u poslovima kojim se bavi. Retko koja delatnost se u toj meri radikalno promenila u poslednjih dvadeset godina kao što je to muzika. Ono za šta je pre samo dvadesetak godina trebalo mnogo ozbiljne i preskupe studijske opreme, sada se smesti u jedan dobar laptop računar kombinovan sa solidnim audio-interfejsom i kvalitetnim softverom. VST (Virtual Studio Technology) instrumenti i biblioteke dostigli su neverovatan nivo realističnosti, a softverski efekti do detalja emuliraju i najkompleksnije hardverske uređaje. Ovo sve je moguće samo zato što je kompjuterski hardver „eksponencijalno” napredovao.

Primenjena muzika i dizajn zvuka

Iako srodne oblasti, primenjena muzika i dizajn zvuka za film i televiziju su ipak dva potpuno različita zanimanja. S obzirom na to da se uspešno bavi i jednim i drugim, zamolili smo ga da nam ukratko objasni šta tačno podrazumeva jedno, a šta drugo zanimanje.

Primenjena muzika, u užem smislu, bila bi sva ona muzika koja je namenski komponovana da bude deo nekog većeg i kompleksnijeg dela. To delo takođe može biti samo zvučne prirode, kao na primer radio-drama, radio-reklama, zvučna instalacija, ali u današnje vreme mnogo češće je audio-vizuelno delo, kao na primer film, televizijska emisija, video-igra, pozorišna predstava i slično. Muzika koja nije namenski komponovana takođe može postati primenjena – upotrebom u određenom kontekstu (na primer, upotreba poznate pop-pesme u nekom filmu), ali kada kažemo primenjena muzika, uglavnom mislimo na ono prvo.

Dizajn zvuka je kompleksan proces stvaranja zvučne slike jednog dela i podrazumeva koordinisani rad velikog broja ljudi u sektoru zvuka. Dobar deo gledalaca, na primer, ne zna da skoro ništa od onoga što čujemo u jednom filmu nije nastalo dok je trajalo samo snimanje, već se svaki detalj u zvuku (korak, šumovi, rukovanje predmetima, ambijentalni zvuci, specijalni efekti, pa čak i dobar deo dijaloga) pažljivo rekonstruiše u postprodukciji, tako da po karakteru odgovara dramaturgiji i likovima. Zvuk je mnogo više od „pratioca slike”. Njime iskusni reditelji u saradnji s dizajnerima zvuka, često mnogo efektnije nego slikom, pričaju priču. Ovo je u velikoj meri zbog toga što o slici razmišljamo svesno, a zvuk percipiramo podsvesno i zato je on veoma moćno kreativno oružje.

Za ta dva posla Ognjan kaže da su (barem u njegovom slučaju) vrlo kompatibilna, kao i da se sjajno nadovezuju. Najčešće, kada se radi na nekom projektu, kompozitor i dizajner zvuka su dve različite osobe, svaka zadužena za svoj segment zvučne slike. Neretko dolazi do sukoba na liniji između kompozitorove želje da se njegova muzika što bolje i glasnije čuje i želje dizajnera zvuka da zvučni efekti dominiraju. Zato je za dobrobit audio-vizuelnog dela jako važno napraviti dobar balans između ove dve komponente. Poznavanje i rad u obe sfere mu omogućavaju da, ukoliko je zadužen za samo jednu od njih, bolje razume i drugu stranu koja učestvuje u procesu i uskladi ih na najbolji mogući način. S druge strane, česti su i projekti gde radi obe stvari, i to mu daje velike kreativne mogućnosti i slobodu.

Kod primenjene muzike, koju najčešće radi za potrebe filma i televizije, slika i priča za koju se radi s jedne strane predstavljaju ograničenje jer se moraju pratiti ideja reditelja i sami okviri onoga što je zadato. S druge strane, u tome vrlo često može da leži i inspiracija jer mu, dok razmišlja o toj ideji, na pamet padnu mnoge stvari i rešenja do kojih se inače sigurno ne bi došlo. Iako se čini da u pop-muzici nema takvih ograničenja, realnost je da su pravila strukture pop-pesama i konstantno vođenje računa o tome da melodija i aranžman budu prepoznatljivi i lako pamtljivi zapravo mnogo veće ograničenje nego bilo šta u primenjenoj muzici.

Primena računara u audio-studiju

Što se hardvera tiče, u svom studiju jako dugo je koristio nekoliko jakih umreženih desktop računara jer u to vreme jedan nije bio dovoljan da „gura” sve plag-inove i instrumente koji su mu bili potrebni. Međutim, u poslednjih nekoliko godina brzina prenosnih računara toliko je napredovala da sada bukvalno sve može da radi jedan jak laptop. Srce sadašnjeg sistema je HP Elitebook 8770W radna stanica (Core i7 3720QM, Nvidia Quadro K4000M, 32 GB RAM, 3 x SSD) i jedan eksterni HDD rack od 8 TB (RAID 5) na kojem su smeštene banke VST instrumenata. Ova laptop radna stanica vezana je na docking station, koji je dalje povezuje sa više (video) monitora i sa ostatkom studija. Ovakav sistem je jako zgodan jer se u svakom trenutku može kliknuti na dugme ’Eject’, laptop i „hardovi” spakovati u ranac i posao nastaviti na bilo kom drugom mestu. Ovo mu je veoma dugo bilo nezamislivo i svako putovanje morao je da planira mesecima unapred da bi ga prilagodio poslovima.

Od audio-interfejsa trenutno koristi TC Electronic Studio Konnekt 48 sa Apogee Rosetta 800 AD/DA konvertorima.

Što se softvera tiče, kao glavni sekvencer koristi Steinberg Nuendo 6.5, a za mastering program Wavelab 8 pomenutog proizvođača. Od ostalih paketa iz palete koju poseduje i koristi posebno izdvaja Native Instruments Komplete 9 Ultimate, sve od kompanije Spectrasonics (Omnisphere, Trillian, Stylus RMX...), Vienna Instruments, Synthogy Ivory II, EW Hollywood Strings Diamond, Hollywood Brass Diamond, Hollywood Woodwinds Diamond i Waves Bundle. Sav softver koji koristi je originalan i licenciran, pre svega zato što veruje u to da ukoliko ti neki alat donosi novac, taj isti alat treba da se plati. Kako sâm šaljivo kaže: „Zemljoradnik ne bi mogao da ’skine’ svoj traktor sa Torrenta”. Sâm izbor softvera nije toliko presudan koliko poznavanje svih njegovih funkcija i ideja o tome kako da se one najbolje upotrebe. Inače, kada vreme dozvoljava, radi i kao beta tester za kompaniju Steinberg, tako da redovno prati ono što se dešava na samoj „ivici” razvoja audio-softvera.

Zanimljivi projekti: nekad i sad

Za projekte na kojima je radio kaže da je imao sreće da radi na velikom broju izuzetno raznolikih i zanimljivih, kao i da komponuje muziku u skoro svim žanrovima, od klasične i orkestarske, do diska, roka, panka, raznih žanrova elektronske, pa i etno muzike iz različitih krajeva sveta. Jedan od zanimljivih Ognjanovih projekata bio je propagandni film „Soulfood Serbia”, koji je imao za cilj da promoviše srpsku hranu u svetu, a bio je zapažen i kod nas. Zanimljivo je što je osvojio dosta međunarodnih nagrada na brojnim festivalima u konkurenciji filmova iz čitavog sveta.

Takođe, nedavno je završio rad na jednom zanimljivom sci-fi kratkom filmu u domaćoj produkciji, što se prilično retko sreće na ovim prostorima. Film se zove „Ozone” i radila ga je grupa veoma talentovanih mladih ljudi iz Beograda. U pitanju je priča smeštena u postapokaliptični svet, podjednako naseljen ljudima i mašinama, i istražuje mogućnost osećanja i ljubavi između čoveka i androida. Kompletan film snimljen je pred zelenim platnom (Green Screen, Chroma Key), a scenografija i specijalni efekti dodati su u postprodukciji, što je u našim uslovima i s našim resursima bio herojski podvig. Još jedna zanimljivost jeste to što je novac za završavanje postprodukcije film dobio u Kickstarter internet kampanji u kojoj su donirali ljudi iz čitavog sveta. Od komercijalnih projekata trenutno radi kompletnu muziku i dizajn zvuka za jednu od nacionalnih televizija u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Rad sa zvukom u Srbiji i „preko”

S obzirom na to da je radio i u inostranstvu, između ostalog čak i u Holivudu, razgovarali smo malo i o razlikama između bavljenja ovim poslovima kod nas i „preko”. Prva avantura, konkretno u Holivudu, bila je gostovanje u organizaciji kompanije Dolby krajem 2005. godine, dok je 2012. radio finalni miks zvuka za film „Vir”, takođe u jednom studiju u Los Anđelesu. Sa Dolbijem je obišao sve veće produkcione studije u Holivudu (kao što su Universal, Warner, Disney, Soundelux i drugi), a imao je prilike da se upozna i razgovara sa puno vrhunskih stručnjaka iz struke, među kojima i nekoliko dobitnika Oskara. Ono što je zanimljivo jeste to što u smislu razmišljanja, iskustva i načina rada stručnjaci koji rade kod nas uopšte ne zaostaju mnogo za strancima, već naprotiv – u nekom smislu smo mi i u prednosti jer manje razmišljamo u šablonima i vrlo često „zvučimo” sveže i zanimljivo.

Ono u čemu definitivno ne možemo da se poredimo jesu uslovi za rad koji su tamo neuporedivo bolji i dozvoljavaju visok stepen uske specijalizacije zanimanja. Tako, na primer, imate osobu koja se bavi isključivo zvučnim efektima oružja na filmu. Ona sa svojim saradnicima dobije budžet da za film iznajmi gomilu različitih pušaka, pištolja, samostrela, bombi, sve to natovari na kamionet i ode u preriju na nekoliko dana kako bi se bavila snimanjem tih zvukova iz svih mogućih perspektiva. Zatim donese hard-disk s materijalom u svoju montažu i narednih mesec dana se bavi montažom i dizajniranjem specifičnih zvukova oružja za svakog od likova u filmu. Ovo je kod nas teško zamislivo jer uglavnom za to ne postoji budžet i dizajner zvuka mora da se na različite načine dovija i snalazi.

Međutim, još jedna od stvari u kojima smo, na primer, u prednosti jeste to što mi, upravo zbog konstantnog dovijanja, stičemo jako puno znanja i raznih veština, čak i u oblastima koje nam nisu primarne, zbog čega se naši ljudi lako i brzo uklope u bilo koji sistem rada.

Saveti za mlade ljude i entuzijaste

Ognjanov savet mladim ljudima koji bi voleli da se bave ovim poslom jeste da svoju pažnju usmere više na rad i eksperimentisanje, a manje na opremu. Iako korisna i zanimljiva, oprema je samo alat kojim se stiže do cilja, a cilj je ono što se stvara – zvuk. Iskusni stručnjaci će do jako dobrih rezultata doći i s najosnovnijom opremom, dok onima koji to nisu, ne vredi ni najbolja oprema jer njome ne umeju da proizvedu rezultate. Za početak, dovoljni su solidan kompjuter, par monitorskih zvučnika, USB audio-interfejs s mikrofonskim pretpojačivačem, osnovna USB MIDI klavijatura i mikrofon. Sve ovo zajedno čini jedan mali kućni studio i danas može da se nabavi za manje od 2000 evra, dok su nekada samo osmokanalni magnetofoni koštali čitavo bogatstvo.

Još jedan konkretan savet za to kako da se napreduje u ovoj oblasti jeste da se ne kreće odmah od autorske muzike, već da se prvo pokuša rekonstruisati poznata muzika za koju se smatra da je vrhunska u žanru kojim bi voleli da se bave. Kada se izabere pesma, cilj je da se do najsitnijih detalja napravi isto, u smislu melodije, harmonije, ritma, boje instrumenata i svega ostalog. Ovaj proces nije nimalo lak – naprotiv, za nekoga ko tek počinje – mnogo je teži od pravljenja „autorske” muzike. Prednost ovakvog pristupa je što se kroz proces istraživanja i rešavanja problema rekonstruisanja tuđih pesama uči bezbroj kreativnih i zanatskih „caka”, do kojih bismo mnogo teže stigli da nas sila prilika nije naterala. Ovaj isti metod može se primeniti i za one koji žele da se bave dizajnom zvuka, s tim što bi se umesto pesme kao primer mogla uzeti scena iz nekog poznatog filma. Kada se stekne dovoljno znanja, iskustva i samopouzdanja, onda je trenutak da se krene i s autorskim radom.

Petar LONČAREVIĆ