Studio Mode 7 već se okušao na polju taktičkih igara sa svojom prethodnom igrom Frozen Synapse (SK 7/11), a provereni koncept doživeo je površinsku promenu, pa ga je u ovom izdanju teško opisati. Može se reći da se radi o taktičkom Rollerballu, možda čak i o Speedballu 2 na poteze ili Misaonom fudbalu (ima li uopšte onih koji se ovoga sećaju?). Igra sučeljava dva tima od po pet robota na polju veličine košarkaškog igrališta i cilj je, kao što se može pretpostaviti, „uvaljivanje” lopte u protivničku gol-zonu.

Na samom početku meča, tim čiji je igrač najbliži lopti započinje napad. Jednom kada robot-igrač dođe u posed lopte, ima samo dve opcije za dalje napredovanje – trčanje ka golu ili dodavanje lopte saigraču, uz napomenu da trčanje unazad nije dozvoljeno, kao ni pas ka igračima koji se nalaze iza napadača. Dalje, igrač koji izbaci loptu u narednom potezu ne može ponovo da je pokupi, tako da „for” i ostale fudbalske tehnike ne igraju nikakvu ulogu. Klasičan touchdown poznat iz američkog fudbala donosi sedam poena, dok protrčavanje kroz „baze” raštrkane po terenu donosi po dodatna dva poena. Sam teren je prošaran preprekama koje ne mogu da se preskoče već ih je potrebno zaobići, a preko viših prepreka nije moguće ni prebacivanje lopte.

Odbrambeni igrači kontrolišu prostor u svojoj neposrednoj blizini i u slučaju da tokom poteza ostanu statični, blokiraju napadača koji pokušava da prođe kroz njihovu zonu, a pored toga mogu i da jurišaju na protivničku šklopociju i da joj jednim silovitim naletom izbiju loptu. Pored osnovnih komandi za kretanje, defanzivu i dodavanje, igračima možete da izdate naredbu da čekaju u mestu pre nego što izvrše sledeći pokret (dužina čekanja je proizvoljna), čime se otvaraju vrata za niz naprednih i složenih akcija. Potezi se izvršavaju kontinuirano sve dok ne dođe do prekida u vidu blokiranog dodavanja, uzimanja lopte sa zemlje ili postignutog gola. Ukupan broj poteza po meču je ograničen, pa se ne treba previše razmahivati sa šetkanjem po terenu, već je akcenat uvek na što hitrijem uzimanju lopte i namicanju poena. Uzevši u obzir sve rečeno, jasno je da taktička kombinatorika ostavlja puno prostora za kreativnost kako u napadu, tako i u odbrani.

Sva pomenuta pravila na papiru deluju jednostavno i tačno je da se relativno brzo savladaju, ali njihova praktična implementacija na terenu nije ni malo laka, pa je potrebno pažljivo planiranje svakog pokreta pri čemu veliku pomoć pruža kontrolni panel smešten na donju ivicu ekrana i na kome se nalaze komande za „puštanje” i „premotavanje” akcije, nalik bilo kom video plejeru. Naime, cinculiranje poteza je omogućeno da najsitnijih detalja za sve članove vašeg tima pojedinačno, a čak je moguće i izdavanje komandi protivničkim igračima – zamislite da igrate šah protiv živog protivnika i umesto da zamišljate u glavi sve moguće poteze koje bi on eventualno mogao da povuče, direktno pomerate i njegove figure na tabli. Naravno da bi se vaš rival iznervirao i pobunio, ali je ovaj način „interaktivnog predviđanja” integralni element Frozen Cortexa. Tek kada aktivirate dugme sa natpisom „prime”, zadate komande se zapravo i izvršavaju (osim onih koje ste „izdali” protivniku, naravno) i tada se pogled na igru iz strateške perspektive prebacuje u akcionu: posmatranje svakog brižno planiranog poteza u maniru sportskog TV prenosa pravo je zadovoljstvo, a na kraju meča možete da pogledate kompletan njegov tok iz istih atraktivnih uglova.

Od modova prisutni su knockout liga koja podrazumeva ispadanje iz takmičenja nakon prvog poraza, Global Cortex League što je varijacija na temu, samo sa dužim trajanjem i na kraju randomised liga čije ime sve govori. Pre početka ligaškog takmičenja na igraču je da sastavim tim i tu se ponovo srećemo sa mnoštvom detalja koji mogu da se menjaju po želji, od imena tima i robota, preko izgleda stadiona i trenera, tj. vašeg in-game avatara, do sportske opreme. U pauzama između dva meča pojavljuju se kratke vesti sa novostima o ligaškom takmičenju i zakulisnim, često nelegalnim radnjama koje ga prate (samo fali neki sajber Tole), a javljaće vam se i protivnički treneri da prijateljski proćaskate uoči utakmice. Kad okršaj počne, vaš protivnik i komentatori će ispratiti svaki potez, doduše samo u tekstualnom obliku. Čak je implementiran i potpuno funkcionalni IRC klijent za ćaskanje sa ostalim (živim) igračima, kao i autorima igre.

Frozen Cortex jeste turn-based igra, ali čekanje na protivnički potez ume da se oduži toliko da prosto izgubite volju za daljim igranjem. Uprkos poteznoj mehanici, mečevi su prekratki. Za razliku od Synapsea, Cortex ne ide u grafički minimalizam i takav, moderniji pristup nam se svideo, ali onima koji teraju hardver sastavljen od milijardi tranzistora i još uvek se lože na kvadratiće koji šutiraju kružiće kroz trougliće – neće. Jedina zamerka koju imamo kada je grafika u pitanju i koja nikako neće da obraduje našeg grafičkog urednika jer za rezultat ima screenshotove očajnog kvaliteta odnosi se na prekomernu upotrebu blura. Ne postoje reči hvale za adekvatno opisivanje kvaliteta muzičke podloge. Efektna mešavina nenapadne, ambijentalne elektronike sa chiptune i chillout primesama nekako ne odgovara onome što se dešava na ekranu (na primer, uvodna tema iz glavnog menija evocire uspomene na melodiju sa galaktičke mape iz Master of Orion II), ali uprkos tome zaslužuje čistu desetku jer uspeva da zvuči futuristički i sveže. Uživanje u njoj nije uspeo da osujeti ni naš lektor, mada je njegovo agresivno puštanje Jandrinog jata u svakom slučaju slabašan pokušaj sabotaže.

Frozen Cortex predstavlja fin dokaz da i nezavisni timovi mogu da naprave vizuelno atraktivan naslov ako ulože malo više u njegovu prezentaciju. Nažalost, definitivno bi morali da se pozabave i promocijom svoje igre jer u bilo kom trenutku na serveru za online mečeve nema više od desetak igrača, što nikako nije odraz njenog kvaliteta.

Jan ČMELIK