Raznorazna Kickstarter i Indiegogo žickanja para po pravilu su uvek bila rezervisana za kojekakve strategijice, retro arkadice, logičke, taktičko-akcione, role playing igre ili neke od mnogobrojnih hibrida svega navedenog. Klasične point & click avanture su nekako uvek tavorile u ovom smislu, jer pre svega zahtevaju razrađen vizuelni stil koji će prvo upasti u oči, i koji zahteva i talentovanog umetnika i puno angažovanja oko kreiranja scena iz igre. Tormentum Dark Sorrow jedna je od retkih ptica iz ovog jata, igra koja od prvog svog skrina osvaja frapantno detaljnom grafičkom obradom koja se ne zaboravlja brzo, i koja, što je mnogo važnije, lako potiskuje u drugi plan ostale, pojednostavljene ili nedovoljno razvijene elemente igre.

„Živ je Giger, umro nije!” je prvo što pada na pamet prilikom pokretanja Tormentuma. Specifičan vizuelni stil bizarnog švajcarskog genija koji je ostao upamćen po svojim morbidnim skulptorskim, scenografskim i likovnim radovima (gde je dizajn falusoglavog čudovišta iz Alien sage još i među njegovim pitomijim kreacijama) očigledno je jako uticao na art direction ove igre. Ne bi bilo fer ne spomenuti ni očigledne uticaje ništa manje uvrnutih radova proslavljenog poljskog slikara i fotografa Zdzisława Beksińskog (Bambi onome ko izgovori pravilno iz prvog puta), kojem su zemljaci iz studija OhNoo! na ovaj način odali počast na najbolji mogući način.

Izdužene i šiljate linije, bolesna količina detalja i još bolesnija posvećenost njima, gotika koja zrači na sve strane, bizarne kreature, akrepi i karakondžule iz najcrnjih košmara, tehnološko-biološke konstrukcije u kojima se prepliću mašine, meso, zupčanici i kosti, izazivaju gotovo opipljivu nelagodu, ali i želju da se ide dalje i otkrije šta igrača očekuje iza sledećeg klika mišem. Gotovo svaki novi ekran Tormentuma izgleda kao naslovnica nekog opskurnog metal benda koji je napisao dve hit pesme, prineo bar jednu nesretnu životinju kao žrtvu na samom koncertu i čiji su članovi zatim poslednji put viđeni kako negde u dubinama neke evropske šume odlaze na obred prizivanja nečastivog. Primetne su i očigledne paralele sa kultnim igrama kao što su oba Dark Seeda (na kojima je, kao što svako zna, učestvovao i sam Giger), kao i nešto noviji Dark Souls, pre svega zbog nekih sličnih rešenja po pitanju arhitekture zgrada i objekata iz igre. Zamerka koja malo krnji inače impresivan vizuelni izgled tiče se generičnog fonta koji ne biste koristili ni u Wordu, i koji odskače od tona igre (ostaje misterija zbog čega nije napravljena neka očekivana kitnjasto-gotsko-bizarna varijanta).

Igrač je u ulozi neimenovanog stranca, sveže utamničenog i poslatog na turu boravka u tamnici obližnje mračne tvrđave. Ne znajući ni ko je, ni šta je, niti kakvi mu se gresi stavljaju na teret, naš junak brzo pronalazi izlaz iz novonastale situacije, rešen da pročešlja ostatak tvrđave i pobegne, ali ne pre nego što otkrije mračne istine o sebi. Pomenuto utvrđenje, sijaset lokacija u obližnjim pustopoljinama, snegom prekriveno i razoreno selo na kraju zaboravljene pruge, uz par epilog lokacija, na prvi pogled deluju samo kao izgovor za gomilu eye candy ekrana. Ovo je samo delimično tačno, jer Tormentum zapravo krasi interesantna priča i grubo obrađena poruka kroz psihoanalizu lika kojeg vodite, odnosno postupaka i odluka koje ćete donositi (što u ovom slučaju nije minus, jer daje određenu dozu šarma i identiteta celoj stvari).

Elem, svako malo ćete tokom svoje fantazmagorične odiseje nailaziti na likove koji će od vas tražiti pomoć u vezi sa nekom situacijom, ili pak zahtevati da za njih odradite nešto. Odluke koje budete donosili vođeni (naizgled) klasičnim dobar izbor/loš izbor postupcima na duže staze mogu da dovedu do upravo suprotnog efekta. Za lika kojeg spasete iz zarobljeništva, na primer, će se možda ispostaviti da je zapravo bolesni psihopata, zloća koji vas tera da ubijete nekoga možda će se kasnije, nakon nekoliko tura mučenja i torture, naći u vašoj milosti, ili ćete podmuklog čoveka-pticu predati (opravdano) razjarenim seljanima koje je zavio u crno ili ćete ga poštedeti, što će možda okinuti neke treće, nepovoljne posledice. Sve ove ishode i odluke je gotovo nemoguće pravilno ubosti iz prve (bez obzira na to da li želite da igrate kao dobrica ili sajko-sadista), što igri daje i solidnu replay vrednost.

Igra svojim dizajnom samo nominalno podseća na standardne point & click avanture. Iako se lik kojeg vodite uredno vidi i pojavljuje na ekranima, zapravo ga ne pokrećete ni na koji način, već sve odrađujete prostim kliktanjem na očigledne hot spotove po ekranu, u klasičnom stilu karakterističnom za neku igru hidden object provenijencije. Na žalost, ono gde igra posrće i za šta izgleda nije bilo dovoljno vremena ili nekog drugog talenta osim grafičarskog, tiče se stepena izazova i „težine” zadataka koji se postavljaju pred igrača. Da li je u pitanju nedostatak kreativnosti ili je prevagnula želja da igra bude walk in the park kako bi igrači što više uživali u prizorima Tormentuma, tek gotovo svaki mehanizam ili problem je krajnje simplifikovano određen. Često ćete do rešenja doći pukim inicijalnim kliktanjem ili kratkim nasumičnim preraspoređivanjem elemenata, dok je ponekad potrebno konsultovati jednostavne skice sa hintovima koje ćete prikupljati usput za rešavanje „kompleksnijih” zadataka.

S obzirom na zanimljivu mehaniku priče i očigledne hajlajtove igre na drugoj strani, ovo ne smeta previše i čini da cela stvar efektno funkcioniše kao manja, svedenija forma. Ovacije pogotovo zaslužuje i činjenica da je Tormentum delo ekipe od samo tri člana, koji i te kako imaju šta da stave u svoj portfolio (ovo se naročito odnosi na set ilustracija nevezanih za igru, kojima ćete biti nagrađeni nakon kompletiranja priče).

Aleksandar DINIĆ