Prvenac tima Neckbolt, tačnije Šveđanina Niklasa Halina, avantura je koja počiva na jezivoj gotskoj atmosferi, ali je ostali elementi igre sputavaju – zagonetke su tu čisto da biste imali šta da radite kada ne pratite priču, što ne bio problem da je ta priča dobra.| Belladonna je igra namenjena uskom preseku skupova velikih ljubitelja avantura i fanova gotika. |
Autor je bio neposredno nadahnut „Frankenštajnom”, što je očigledno ne samo zato što ova dva naslova dele zajedničke crte zapleta, nego i zbog specifičnog mračnog senzibiliteta, koji je istovremeno i Belladonnin najveći adut. U ulozi ste devojke koja se bez sećanja budi u laboratoriji u tamnici gotskog zamka. Uvodna scena vas ostavlja s nizom pitanja, na primer, ko je ta devojka i zašto ima ogromni ključ u glavi? Odgovori se kriju negde u zamku... Sve zagonetke su inventarske i svode se na „probleme” tipa „iskoristi kalauz da obiješ bravu”. Naravno, ima i težih izazova, ali nema ničeg zbog čega ćete da se zaglavite. Pored rešavanja jednostavnih zagonetaka, najveći deo vremena čitate razbacane stranice iz dnevnika aktera priče, koji vam pomažu da shvatite šta se desilo. Priča je ispripovedana nelinearno, jer stranice često ne nalazite po redosledu kojim su pisane, što je u teoriji omogućilo autoru da servira efektne šokove i preokrete. Nažalost, taj potencijal nije iskorišćen na potpuno efektivan način, jer je većina preokreta lako predvidivo. Sem toga, Halin na kraju igre dolazi do nekih zaključaka, ali se tim pitanjima maltene uopšte ne bavi tokom ostatka priče, zbog čega je ona skoro potpuno neupečatljiva. Do poslednje petine igre, Belladonna je priča o postepenom sunovratu psihe jednog čoveka usled izolovanosti i tragedije. S druge strane, poslednja petina igre donosi zaključke o temi koja nema veze s onim što ste dotad videli, što scenario u velikoj meri čini nekoherentnim. To je pogubno po opšti utisak ovim naslovom koji je manje „prava” igra, a više interaktivna kratka priča. Doduše, Belladonna će možda da se dopadne velikim ljubiteljima avantura koji su istovremeno i fanovi gotika. Iako su animacije traljave, lepa i maštovita grafika u kombinaciji s prikladnom muzikom i mračnim zapletom uspešno gradi pomenutu jezivu atmosferu. Sve vreme oprezno prelazite iz scene u scenu, spremni na mogućnost da će nešto da vas uplaši. U Belladonni nema „skok-šokova”, ali i nikad niste potpuno opušteni. Ipak, ovo nije horor per se, već su elementi strave i užasa tu čisto kao začin. Esencija ove igre krije se u njenom scenariju, a on je u najbolju ruku prosečan. Aleksandar ĐURIĆ | | |
