Voja ANTONIĆ

Stare naučnofantastične priče često su se bazirale na pretpostavci da su zli kompjuteri zavladali svetom i pretvorili ljude u svoje robove. Izgleda da ćemo im uštedeti taj trud, jer smo se sami, dobrovoljno, pretvorili u robove nove tehnologije.

Ako posetite sajt bilo kog proizvođača kompjuterske opreme, učiniće vam se da se upravo dogodila tehnološka revolucija. Sva rešenja su epohalna i svaki proizvod je čekao baš ovaj čas da se pojavi! Da li je baš tako? Naravno da nije, jer sve što nam se potura kao novitet već je bezbroj puta viđeno, možda je samo prepakovano u nova kućišta i kršteno novim imenima. Očigledno je da veći broj ljudi smišlja nove nazive, imidže i reklamne slogane nego što radi na razvoju opreme. Zato sada imamo više priučenih pi-ar menadžera (koji ne znaju ni šta to znači), nego razvojnih inženjera.

Mi, stariji zaljubljenici u digitalnu tehnologiju, pamtimo vreme u kome je svaka nova generacija procesora bila trostruko brža od prethodne, a nove grafičke karte i po deset puta! A sada sve govori u prilog tužnoj činjenici da je razvoj kompjutera u dobroj meri završen, ili bar značajno usporen. To je stvorilo velike probleme proizvođačima, koji više ne mogu da prate tempo razvoja tehnologije pa nam umesto toga nude privid razvoja. Sada opremu više ne prodaju njene performanse, nego brend i sposobnost marketinških agencija da nas uvere da je baš to ono što nam treba!

Pa dobro, reći ćete, nije to slučaj samo sa digitalnom tehnikom, to su pravila svakog tržišta. I bićete u pravu! Tražili smo kapitalizam i dobili smo ga, sa svim svojim prednostima i manama. Šta još hoćemo?

Zapravo, ne mnogo: samo šansu da i pored svega ostanemo ljudi... a baš tu smo zakazali. Ko nam je kriv za to? Oprostite, znam da vam se odgovor neće dopasti, ali krivi su kompjuteri.

Evo primera. Nedavno sam se obradovao kad me je posetio stari prijatelj s kojim se dugo nisam video. Imali smo puno toga da kažemo jedan drugom, ali on je odmah iz džepova izvadio dva telefona i mali tablet računar i poređao ih po stolu. Ja sam se ponašao na staromodan način, skuvao sam kafu i ponudio ga, ali je on je to odbio, izvadio laptop iz torbe i zatražio utikač na koji bi mogao da priključi punjač. Dalje je razgovor tekao tako što on nije skretao pogled sa ekrana i svaku temu koju sam započeo prekidao je sa „Auuu, vidi šta su Japanci napravili...”, ili tako nešto. Tu predstavu prekidao je samo kad bi mu zazvonio jedan od telefona, što se često događalo.

Ovo je samo primer, koji je kod velikog broja ljudi postao pravilo, a znam čak i porodice koje su počele da se raspadaju zbog savremene tehnologije. Tokom večere, kad su svi na okupu, roditelji ne razgovaraju ni međusobno ni sa decom, nego vade svoje telefone i stavljaju ih na sto pored tanjira, pa „vrte” nešto kažiprstom po ekranu. Deca brzo shvataju da čak ni u tom malom, dragocenom deliću dana neće dobiti pažnju od roditelja i da nikome nije važno kako su provela dan i da li osećaju potrebu da s nekim podele svoje probleme i osećanja. Umesto da razvijaju bliskost s roditeljima i sposobnost verbalne komunikacije, deca shvataju da se život svodi na razmenjivanje kratkih, površnih SMS poruka i praćenje društvenih mreža.

Ovaj problem je ozbiljniji nego što na prvi pogled izgleda. Nekada su se deca ponašala po obrascu „imam osećanje – želim da ga izgovorim”, pa su ga promenila u „imam osećanje – pozvaću nekoga telefonom”. Sada je taj obrazac još gori: „želim da imam osećanje – poslaću poruku”, pa će uzeti telefon i kuckati po njemu ili poslati poruku na društvenu mrežu. Vremenom će njihov rečnik biti sve oskudniji, a način iskazivanja osećanja sve neiskreniji. Ubrzo će shvatiti da na mreži niko ne mora da bude ono što jeste, nego ono što je u tom trenutku odlučio da bude. Tako se deca polako, ali sigurno, udaljavaju od vlastitog unutrašnjeg bića, postaju sve usamljenija i duhovno siromašnija.

Da li sve ovo znači da je situacija zrela za podizanje pobune protiv savremene tehnologije? Naravno da nije, niti za tim ima potrebe. Tehnologija je tu zato da nam služi, tako je oduvek bilo i verovatno će i ovoga puta biti tako. Treba nam samo vremena da se prilagodimo promeni koja je došla prebrzo.

Postupak oporavka je na neki način već počeo. Pioniri tog oporavka su dve oprečne grupe, koje sada složno ispravljaju greške „srednjeg sloja”: jedni se od početka uporno protive prodoru nove tehnologije i od nje tvrdoglavo brane stare vrednosti, a drugi su oni od kojih biste to najmanje očekivali – eksperti za novu tehnologiju, gikovi i fanovi koji najbolje poznaju digitalne sisteme. Oni se već dobro razumeju u kompjutere i najmanje su opsednuti čarima koje oni donose, pa se sve više vraćaju klasičnoj komunikaciji, a elektronsku koriste samo koliko im je potrebna za posao. U sredini su ostali samo oni koji su najpodložniji čarima digitalnih komunikacija – obični potrošači, koji još nisu skinuli zbunjeni osmeh sa usana i hipnotisani izraz lica dok u rukama drže male šarene naprave koje svetle.

Voja ANTONIĆ