Kad u porodici imate mladunče koje iz stadijuma larve svetlosnom brzinom evoluira u pravu malu osobu s (prgavim) karakterom, ne možete da ne razmišljate o budućnosti, intenzivno i sa predubeđenjima, jer ipak smo na Balkanu. Ključno pitanje svih pitanja tiče se vaspitanja, to jest elemenata koje morate da imate u kućnom kurikulumu da dete ostane osoba, a ne postane komad bio-mase koji se učlanjuje u podmladak neke stranke i koji putem neopreznog Youtube uploada u kojem hvali lidera doživotno biva obeleženo kao neizlečivi idiot iz loše kuće. Ja se zaista plašim Svetlane Ražnatović i rijaliti emisija, amorfnih i omniprisutnih faktora koji se za razliku od dilera droge iz školskog dvorišta ne mogu omamiti tejzerom, zapakovati u gepek i zakopati živi na Fruškoj gori.

Pre nekog vremena pomislih da možda paničim bez razloga jer se pametna deca još uvek mogu naći u divljini, van rezervata. Jedan prijatelj kapitalista me je zamolio da prigodnim govorom zatvorim interni kongres njegove kompanije, specijalizovane za proizvodnju laganih avanturističkih igara koje se fino prodaju na bogatim zapadnim tržištima. Tu momčad i devojčad sam delimično upoznao i ranije zbog čega sam bio blago nervozan – kako impresionirati pametne ljude? Vas ovde je lako zabaviti, hahahaha, ali šta reći sali s dve stotine oštrih mozgova koji nemaju idle režim, već poput ljudskih radara skeniraju horizont, tražeći anomalije i kompilirajući ih u virtuelne jednačine?

„Dragi Qzmo, ne drami, nećeš se obraćati terminatorima ni agentima Smitovima, već starijim dvadesetogodišnjacima koji rade ono što si ti oduvek želeo da radiš, ali si bio suviše lenj za vežbanje Maje i Fotošopa i suviše glup za matematiku i C++.” Volim kad me prijatelji ohrabre kao što politički komesar hrabri dezertera na frontu, uz lepe reči, ali bez streljanja... Izaći pred njih s nekom budalaštinom tipa: „hej, mladi, nastavite da radite dobar posao, yeah”, zvučalo bi kao pokušaj smotanog ujaka koji je slučajno upao na omladinsku žurku da se glupim forama poveže s mladima. Možda da ih uplašim ili ubedačim? To nikada nije problem, ali sam zamoljen da operišem u pozitivnom delu spektra i da ne emitujem depresivne zrake smrti katastrofalnim poređenjima s platom koju zarađuju njihovi vršnjaci u prosveti.

A onda mi je na pamet pao radikalni pristup – kaži im ono što stvarno misliš o njihovom poslu i to poveži s primerima iz realnog sveta, oh Qzmo! Šta ja zaista mislim o kežualnim, HOPA (Hiden Object Puzzle Adenture) igrama za ovu priču relevantno je samo u kontekstu njihove publike i alternative. Preko devedeset posto potrošača ovog žanra čine žene koje s pasijom kobri gutaju HOPA igre gde god stignu. Njihovo opšte omasovljenje i činjenica da rade na bilo kom elektronskom uređaju koji ima ekran čine ih podesnim za konzumaciju iz bilo koje poze – od kreveta, preko stolice, do plaže. Ako dobijemo bitku za mlade žene iz naroda i iz glava im izbijemo politiku, Svetlanu i rijaliti TV, dobićemo bitku i za tupave muške glave, a jedan bataljon u toj svetoj borbi su i lagane avanturice koje zagonetkama zaokupljuju pažnju i vežbaju vijuge.

U vreme SFRJ postojala je stvar koja se zvala „ljubavni vikend-roman”, nepregledni niz jeftinih, zašećerenih budalaština koje je ženska publika prosto gutala. Mogli ste ih videti svuda: na plažama, u prevozu, u restoranima društvene ishrane... Bezazlena zabava, reklo bi se? Bez preterivanja mogu da kažem da su naivno romansirani odnosi među polovima (čiji su pisci „targetirali” žensku populaciju), koji su činili meso i kosti tih romana, odgovorni za više nesporazuma i svađa nego bilo koji drugi medij koji se mogao čitati, gledati ili slušati. Usudio bih se reći da je udeo tih romana u raspadu Jugoslavije sigurno makar 2%. Današnja situacija je još gora jer se šund s jedne strane maskira u umetnost (romani Paola Koelja), s druge strane je veoma eksplicitan i upravo privlači svojom „šundnošću” (sve novine koje nisu „Politikin Zabavnik”, recimo). Zaključak je vrlo jednostavan: ako supruzi ili devojci poklonite kežual avanturu (ili deset), imaće manje želje da upija sadržaje zbog kojih će prvo podsvesno, a onda sasvim svesno od svog muškarca i svog okruženja pokušati da stvori nešto što oni nisu. Pomozite joj da vam pomogne – doprinesite narodnom zdravlju.

Ekspanzija pornografije u SR Nemačkoj imala je za cilj repopulaciju nakon milionskih žrtvi koje su imali u ratovima, što je redak pozitivan primer ciljane masovne medijske manipulacije. Rijaliti šouovi, s druge strane, osmišljeni su kao najefikasniji način za skretanje pažnje naroda s ekonomskih i socijalnih problema. Svaki mas-medij osim igara predstavlja ciljani socijalni inžinjering u pokušaju. Ne dajte da vama manipulišu – igrajte igre jer među njima ima najmanje skrivenih agendi.

Miodrag KUZMANOVIĆ