Poreklo, majka, otac, seme, pleme, familija i drugi živi i neživi pojmovi, predmeti i rođaci bili su pominjani u spolnom kontekstu tokom testiranja ove zastrašujući zaguljene igre. Jedan beli gamepad je poplaveo od stezanja, a šolja za kafu je ostala bez ivice nakon malo jačeg ugriza. Titan Souls nije igra za labilne i nestrpljive igrače koji žele brz rezultat uz minimum muke, već naslov koji zahteva visinske pripreme, odmorne prste i glavu i puno dobre volje.

Blago upozorenje i sec u stomaku možda ste imali pošto ste videli Souls u naslovu... Titan Souls, iako tehnički sasvim različit od famoznih nastavaka Dark Soulsa, zasnovan je na potpuno istom principu – mukotrpnom učenju kroz greške i ponavljanju. U ovu 2D indie igru, originalno kreiranu kao fleš naslov na nekom saboru nezavisnih developera, izdavač koji je prepoznao potencijal uložio je dovoljno para i vremena, tako da je njena budžetnija verzija ugledala svetlost dana kao regularan komercijalni naslov sa cenom od petnaest evra.

Komad Zeldine legende, fragment Shadow of the Colossus i režanj Dark Soulsa sastojci su koje je moje umno oko prepoznalo i sortiralo dok se tijelo hladilo od šoka stote smrti. Naš junak, retro pikselizovani bosonogi dečačić s lukom i JEDNOM strelom, dao je sebi zadatak da smlati dvadeset četiri karakondžule. Kompletna igra je zasnovana na borbama sa boss protivnicima koji ne dozvoljavaju nijednu grešku. U borbi ginete nakon jednog udarca, što važi i za šefove – svaki ima jednu slabu tačku koja omogućava da ga ubijete jednim pogotkom. Kvaka je u tome što je ta slaba tačka nekad sakrivena, nekad se otvara samo na sekund, nekad je izložena tek kad se i vi izložite... Kvaka broj dva leži u činjenici da imate jednu strelu koju nakon ispaljivanja i promašaja morate da pokupite da biste je ponovo iskoristili. Možete je privući sebi na pseudodžedajski način, ali pritom, kao i pri ispaljivanju, na trenutak morate biti stacionarni. A stajanje u mestu u ovoj igri je smrtonosno...

Svaka boss borba je jedinstvena, a mehanike se tokom igre ne recikliraju od jednog do drugog bossa. Prva, najlakša zver je nekakav zeleni blob koji se deli kada ga pogodite strelom; njegovi fragmenti se ubrzavaju svakom deobom i počinju da vas jure po ekranu-areni, ispuštajući sluz koja vas usporava. U ovom fajtu vam je cilj da pogodite i smanjite balon u kojem mu se nalazi srce pa da ga lagano nanišanite i strefite dok oko vas skaču zelene sline čiji vas jedan dodir ubija. Drugi boss je inteligentna kocka koja se kreće kao poslednji boss u Legend of Grimrocku – ravnim potezima po šaholikoj tabli arene. Ova kocka s okom iz kojeg ispaljuje laserski zrak pratiće vas u stopu, a vi ćete morati da tempirate taj jedan jedini delić sekunde u kojem ide prema vama i izlaže oko ranjivo na stelu – osminu sekunde ranije ili kasnije i bićete smeljani ili spaljeni. Protiv trećeg bossa, mozga u ledenoj kocki, borićete se u sobi sa četiri prekidača od kojih svaki na trenutak aktivira plamen u centru prostorije. Jedini način za eliminaciju ovog satrapa jeste manevrisanje dok ga na trenutak ne poravnate s plamenom, aktivirate prekidač (ili ga navučete da naskoči na prekidač), pa kroz plamen lansirate strelu koja će istopiti led i učiniti ga ranjivim na drugu strelu. Vrlo, veoma i mega zeznuto.

Svaki boss, dakle, može se ubiti na jedan jedini način, koji postaje sve zaguljeniji kako napredujete s igrom. Osim te jedne strele, vaš „arsenal” sastoji se od mogućnosti za defanzivno valjanje po tlu i trčanje, koje je već na početku apsolutno neophodno. U igri ima dvadeset četiri bossa, a nekoliko poslednjih će vam zaista popiti krv: ovako sam zamišljao raide za jednu osobu dok sam igrao World of Warcraft.

Nažalost, osim boss protivnika u igri nema bukvalno ničeg drugog: ni mobova, ni loota, ni skupljanja XP-ja. Prostrani tereni su prazni, što štrapaciranje od čekpointa do bossa nakon n-te smrti čini besmislenim. U igri nema borbe s minionsima, terenskih prepreka ili drugih izazova osim povremene lagane „enviromentalne” zagonetke koja više služi kao dekoracija nego kao gameplay izazov. Zaista nam nije jasna poenta praznog otvorenog terena i forsiranja kretanja po njemu. Umesto zevanja u 2D pikselizovani krajolik developer je komotno mogao da napravi interfejs u kojem bossa birate iz menija – rezultat „experiencea” bio bi isti, ali uz manje nerviranja koje uzrokuje prazan hod.

Tehničke karakteristike igre su takve da osim u jednom segmentu nema smisla pričati o hardverskoj zahtevnosti. Jedina stvar koju MORATE da imate jeste gamepad – priroda kontrola je takva da je igru praktično nemoguće kontrolisati uz pomoć miša i tastature, osim ako niste krajnji mazohista kome nije problem što neće ubiti ni prvog bossa.

Titan Souls je ogoljen test sirove veštine igrača i kao takav veoma je pogodan za takmičenje u brzom prelaženju i druge takmičarske discipline. Kad je jednom kompletirate, to možete probati da ponovite na većem stepenu težine, pa i u ironman modu u kojem imate samo jedan život. Uglavnom, igra je krajnje nepodesna za normalne igrače koji nakon celodnevnog posla traže opuštanje – takvi rizikuju slamanje nečeg lomljivog i psovanje nekog ko je imao nesreću da se kikoće dok se vi pušite.

Miodrag KUZMANOVIĆ