Višegodišnja suša na polju story-driven RPG igara starog kova konačno jenjava. Nakon uspešnog plasmana Wastelanda 2 došao je red i na dugo očekivani Pillars of Eternity, koji je pretenciozno najavljivan kao duhovni naslednik fantastičnih serijala Baldur’s Gate i Icewind Dale, svojevremeno izrađenih u prepoznatljivom Infinity engineu koji je odavno stekao kultni status kod svih pravih RPG ljubitelja. Priču o Kickstarter kampanji koja je ekspresno obezbedila preko četiri miliona dolara znaju i vrapci na grani, a jedan od dokaza da će Obsidian Entertainment na pravi način utrošiti pomenutu sumu je i podatak da je ekspanzija uveliko u izradi.

Igra je smeštena u Eoru, svet koji polako prelazi prag pronalaska vatrenog oružja (bez mrštenja, moliću, nije reč o steampunku), a ključna stvar koja je dovela do tog dostignuća je otkriće da duša nije metafizički koncept, već nešto što može egzaktno da se izmeri i definiše naučnim metodom, što je dovelo do velikog raskola između različitih religijskih grupacija. Nakon smrti, duše se reinkarniraju u novom telu što dovodi do akumulacije sećanja svih prethodnih vlasnika, a posebno nadareni pojedinci postaju svesni svih prethodnih života koje njihova duša nosi, kao i duša osoba s kojima dolaze u kontakt (ko je rekao „Dune”?). Nakon što biva suočen sa iznenadnom natprirodnom pojavom, protagonista postaje jedan od „probuđenih” i silom prilika zatiče se usred konflikta za koji nije ni slutio da postoji.

Pillars of Eternity je, kao i igre na koje se oslanja, real-time RPG sa opcijom pauziranja u bilo kom trenutku. Kao što je bio slučaj i u Baldur’s Gateu, moguće je kreiranje samo jednog, glavnog lika, dok se ostali pridružuju tokom igre i ukupan broj članova družine je, očekivano, šest. Za razliku od Infinity igara, početni izbor porekla i kulture nije isključivo kozmetički, već određuje startnu opremu i daje bonus na jedan od osnovnih atributa. Kao i onomad, atributi u znatnoj meri utiču na dostupnost različitih izbora tokom dijaloga, a isto važi i za reputaciju koja je slična Falloutu i njegovom konceptu karme.

Uprkos izostanku klasičnog D&D predloška, izbor dostupnih rasa je suštinski ostao isti. Pored uobičajenih kao što su ljudi, patuljci i vilenjaci, tu su i Aumaua (Na’vi-div-Ork mešavina), Orlani (impoliki hobitoidni gnomovi), godlike (pandan Aasimarima) i svi se dalje granaju na brojne podrase. Slično je i sa klasama, pa se srećemo sa arhetipovima kao što su ratnik, druid, rendžer i bratija, a određeno odstupanje od ustaljenih normi predstavljaju chanter i cipher. Chanter je donekle nalik bardu, ali za razliku od te klase, ne koristi instrumente već svoj glas, vezivanjem prethodno naučenih fraza koje proizvoljno može da „remiksuje” u potpuno nove rečenice čime se postiže drugačiji efekat (dakle, kao svaki prosečan političar). Cipher bi se najbliže mogao opisati kao psionic klasa, poput mindflayera i manipuliše umom i dušom protivnika. U trenutno aktuelnoj verziji igre prisutan je određeni disbalans jer je propisno izlevelovani cipher OP – bez problema može da preobrati i najjače bossove i preokrene ih protiv mobova ili pak uništi slabije protivnike jednim mrkim pogledom.

Dok je u Balduru i sličnim igrama odmaranje ekipe uglavnom bilo ograničeno na mesta van neprijateljskog domašaja, u Pillarsima je za ovu operaciju potrebna određena količina logorskih zaliha (ili zamorno svraćanje u najbliži gradić i noćenje u lokalnoj krčmi). Svaki pravi RPG hrčak pozdraviće opciju uvek dostupnog stasha, a oni skloni zanatu uživaće u craftovanju raznih predmeta na osnovu dostupnih recepata. Nedugo nakon početka priče igrač dolazi u posed pravog, pravcatog utvrđenja sa sopstvenim dungeonom koji se prostire na više nivoa i u njemu je smešten jedan od boljih delova igre. Utvrđenje može da se proširi novim građevinama baš kao u Neverwinter Nights 2, a interesantna je i mogućnost slanja članova družine na različite (i neinteraktivne) misije koje nagrađuju iskustvenim poenima, reputacijom i novcem.

Iako je nezgrapna borba oduvek bila verni pratilac Infinity igara, paradoksalno je da je situacija još gora u Pillarsima. Naime, za razliku od starih igara AI skripte nisu uključene u igru što iziskuje konstantni i prilično smarajući mikromenadžment. Proizvoljno podešavanje borbene formacije kao da nema efekta, jer se stiče utisak da najmekši članovi družine uvek prvi poljube patos, bez obzira na njihovu poziciju na bojištu. S obzirom na sijaset skrivenih zamki, mehanizama za otvaranje prolaza i zaključanih brava, igrač je prisiljen da ogroman deo vremena provodi u scouting modu koji podrazumeva usporeno kretanje po mapi.

Grafika je upravo onakva kakvu smo očekivali od naslova koji se drži stila Infinity Engine igara, ali modernizovanog za novu generaciju hardvera. Sa trodimenzionalnim likovima na 2D prerenderovanim pozadinama smo se ranije sreli u uglavnom ignorisanom Greyhawk: The Temple of Elemental Evil i igračima koji su navikli na hiperšljašteći Mass Effect ili Dragon Age ovakav pristup se neće svideti (zli jezici će reći: koga je briga za njih). Tekstualni uvod u svako poglavlje kao da je preslikan iz Infinity naslova, čak su i kursori gotovo identični. Za razliku od starih igara, pathfinding je značajno uznapredovao i konačno smo pošteđeni zaglavljivanja likova u terenu, a programeri su uključili i mogućnost slobodnog zumiranja kamere. Shodno tehnološkom napretku, većina stvari opisanih u tekstu koji igrač čita na ekranu biva ispraćeno prigodnim vizuelnim efektom.

S druge strane, bez obzira na to što je tehnički kvalitet grafičke realizacije očigledan, mahom generičko okruženje u kome se odvija igra je nemaštovito. Uz malobrojne izuzetke, glasovni glumci zvuče nemotivisano, a neki od njih kao da su zalutali u pogrešan studio. Kaubojski naglasak koji „krasi” pojedine likove odskače od fantasy miljea i pre odgovara Falloutu. Svaka izgovorena rečenica je pored transkripta ispraćena i dodatnim tekstom pa pokušaj istovremenog slušanja i čitanja samo dovodi do konfuzije, te je najpametnije rešenje isključivanje glasovne pratnje. Pošto je ova igra proizvod jednog dela bivše Black Isle ekipe, podrazumeva se da je opterećena gomilom bagova čemu svedoče gnevni utisci igračkog auditorijuma. Na (ne)sreću, lično sam se sreo samo sa jednim koji se manifestovao brisanjem snimljenih pozicija i nepovratnim gubitkom tridesetak sati igranja.

Nema sumnje da je svima drago što je ovakva igra uopšte ugledala svetlost dana u drugoj deceniji 21. veka, ali hajde da na trenutak forumsko-botovske fraze kao što je „zomg najbolja igra svih vremena” ostavimo po strani i budemo realni. Uprkos ogromnoj količini teksta, zaplet i propratna priča ni iz daleka ne mogu da se porede sa jurnjavom za Sarevokom i Ajrenikusom. Nelogičnosti i rupe u priči samo dodatno dokazuju da je više pažnje poklonjeno stilu kojim je tekst prezentovan, nego suštini koja bi trebalo da stoji iza njega. U starim IE igrama lore i sve što ide uz to biva postepeno i detaljno objašnjeno igraču kroz sam tok igre, dok Pillars tome pristupa haotično pa se gađa imenima, nazivima i ostalim nepoznatim terminima koji ne bivaju adekvatno predstavljeni i samim tim ne drže pažnju, pa ni igrača nije briga za njih niti se identifikuje sa okruženjem u kome se zatekao. Istina, i u Tormentu je postojala propratna ingame enciklopedija, ali je ona isključivo bila u funkciji dodatnog, neobaveznog informisanja. Konsultacija njenog ekvivalenta u Pillarsima je imperativ, što ubija imerziju. Ruku na srce, Obsidian je i onako samo jednom dosegao literarni vrh sa Mask of the Betrayer i to isključivo zbog činjenice da se radilo o uspešnoj reiteraciji Tormenta. S tim u vezi – u čemu je poenta „čitanja” tuđe duše ako nakon toga ne može da se popriča sa njenim vlasnikom?

Psovkama na koje više nije imun ni jedan naslov i koje u velikoj meri kvare high fantasy ugođaj još i može da se progleda kroz prste, ali su nedefinisani likovi jeres u ovakvom tipu igara. Nakon toliko godina, još uvek se jasno sećam ličnosti kao što su Minsk, Džahira, Imoen i kompanija; jedini lik iz Pillarsa koga sam upamtio je Aloth i to samo zato što gine češće nego Keni iz South Parka. Stare veličine objektivno su patile od mnogih problema, ali jedno im se nikako ne može osporiti – imale su atmosferu. Nedostatak tog neopipljivog faktora koji tera maštu da radi sto na sat i prividno, ali efikasno briše granice između virtuelnog i stvarnog bolno je primetan u Stubovima večnosti. Pre desetak godina slično se desilo sa Lionheart: Legacy of Crusader, na šta Pillars of Eternity, kada se sve uzme u obzir, najviše podseća. Na kraju, sve zavisi od toga sa kakvim se očekivanjima upuštate u ovu avanturu i u kojoj meri ste podložni hypeu i napadima nostalgije: Pillars of Eternity jeste solidna igra, pogotovo za današnje uslove, ali definitivno nije novi Baldur’s Gate.

Jan ČMELIK