U iščekivanju sledećeg velikog naslova na polju trkačkih igara, Milestone se dobrovoljno javio da popuni rupu. Pri tome, na sto su stavili sasvim svežu i neočekivanu ideju, nešto što nikome od zainteresovanih strana nije palo na pamet da sprovede u delo već dugo. U pitanju su trke motora, doduše nije obrađen nijedan aktivan šampionat niti je primenjen Road Rash stil, već je sve upakovano u „šta bi bilo, kad bi bilo” košuljicu kako bi se igračima ostavio što veći manevarski prostor i izbegla monotonija konkretnih takmičenja (kao, na primer, u Codemastersovom F1 serijalu). Što da ne, kažemo mi i sa zadovoljstvom konstatujemo da je ideja sa papira kvalitetno pretočena u delo. Barem u jednom delu...

Ride neodoljivo podseća na prva poglavlja u serijalu Forza. Ruku na srce, ovde možete modelovati i „obući” vozača koji će vas predstavljati na trkama, ali je sve ostalo gotovo identično. Od podarenog vam novca kupujete jednu od nekoliko ponuđenih mašina, a potom sledi i odabir „šampionata” u kojem ćete učestvovati. Sve je sortirano po klasama, konstruktorima, vrstama motora i godinama njihove proizvodnje i dodatno je klasifikovano na manje segmente kao što smo to već i navikli u sličnim igrama. Svaka trka donosi određen broj iskustvenih poena koji vas rangiraju na listi 300 najboljih vozača, kao i novac koji koristite za kupovinu dvotočkaša, odnosno njihovo unapređivanje. Zanimljivo je da niste primorani da na svakoj trci osvojite jedno od prva tri mesta, ali igra „broji” zlatne medalje koje usput zavredite. Iako postoji redosled kojim se trke nižu vi ga se ne morate pridržavati, tako da sa trka mašina ispod 700 kubika možete skočiti na trke istorijski važnih modela, oprobati se u Superbikes kategoriji, pa čak i raditi sve ovo istovremeno odbijajući se između kategorija kao kuglica u fliperu između prepreka. U većini slučajeva, očekuju vas kružne trke na Grand Prix stazama, ali i izmišljenim scenic rutama. Pored toga, na raspolaganju su i turnirske – drag trke (podrazumevaju ručno šaltanje brzina), time triali, trke izdržljivosti, pa čak i takozvani open track day eventovi gde je cilj na stazi obići naznačen broj vozača amatera pre nego što istekne predviđeno vreme.

Igra u miks ubacuje preko 100 modela motora najpoznatijih svetskih proizvođača, kao što su: KTM, Suzuki, Kawasaki, Aprilia, Honda Triumph, Ducati, BMW... Sa konkurencijom (15 AI vozača, 11 online oponenata ili jedan ljudski protivnik u offline/split screen režimu) „vijate se” na 15 lokacija koje nude preko 40 različitih konfiguracija. Kao što smo rekli, okosnicu čine GP staze (Donington, Imola, Manjikur...), mada su na raspolaganju i trke ulicama Milana i Majamija, kao i pet scenic ruta, što je sasvim dovoljno da vam zadrži pažnju duže vreme. Druga važna stvar je to što se svi ponuđeni modeli motora mogu tweakovati i to kupovinom delova različitog kvaliteta/performansi. Mašine možete da pojačavate, da utičete na kvalitet kočnica i guma, vršite promenu korišćenog ulja, a na raspolaganju su i kozmetičke izmene koje mogu, ali uglavnom ne donose bolje performanse.

Kao arkada, Ride zaslužuje našu preporuku. Međutim, autorima je poslednje na umu bilo da tržištu podare još jednu „neozbiljnu” trkačku igru. Ipak, uključeni sadržaj jednostavno ne dozvoljava da o njoj razmišljate drugačije. Trke su jednolične, bez obzira koji tip motora vozite i jedino što primećujete je veća brzina. Mašine proizvedene pre 20 i kusur godina i one najmodernije gotovo da se identično ponašaju na stazama – po toj logici, na meniju se moglo naći i 500 modela motora, a stvar bi i dalje bila kao da ih ima 10. S druge strane, AI protivničkih vozača je krajnje predvidiv i statičan. Idealne linije drži se k’o pijan plota, ne libi se da vas baci na asfalt i tako osvoji bolju poziciju, a nije ispoliran ni deo koji se brine za diktiranje tempa trke. Jednom kada vozači odmaknu napred (obično dvojac) ne postoje šanse da ih stignete ma kako dobro vozili, pogotovo na većim nivoima težine. Na početku ćete imati problema i na Very Easy podešavanjima jer jednostavno nećete imati mašinu da parirate bezgrešnoj AI rutini koja bukvalno odrađuje trke. Dalje, ni kastomizacija mašina ne nudi prevelik manevarski prostor i obično iz jednog prolaza kupujete najbolje delove u svim kategorijama i potom zaboravljate da garaža uopšte postoji.

Postoji i nekoliko stvarčica koje donekle vade situaciju. Tako se, na primer, u vatru može baciti sistem ručnog zauzimanja pognutog stava vozača na pravcima, kočnice se mogu razdvojiti tako da pritiskom na dugme ne dolazi do automatskog aktiviranja prednjih i zadnjih diskova, a na raspolaganju je i podešavanje intenziteta trakcije koja će pomoći da (ne) izgubite kontrolu nad motorom pri izlasku iz krivina i snažnom dodavanju gasa.

Pomalo su nas razočarale i tehničke karakteristike, na prvom mestu grafika, pošto zvučna podloga (prvenstveno brektanje mašina) i nije toliko loša. Modeli motora su odlični, baš kao i animacija vozača, ali je sve ostalo daleko ispod potrebnog kriterijuma. Na objektima pored staze vidljiv je nedostatak detalja, većina tekstura je „mrljava”, a kao po nekom nepisanom pravilu najgore je prošla publika i flora koje kao da su u igru teleportovane iz nekog naslova od pre 10 godina. Na koncu, da bi sve to radilo u 60 FPS u Full HD rezoluciji trebaće vam prilično jaka mašina.

Ride nije toliko loš pokušaj da se napravi kvalitetna trkačka igra. Problem je što je autori vrednuju celih 40 evra kao da je u pitanju AAA ostvarenje, što ipak nije slučaj. Iako donosi određen broj kvalitetnih sati provedenih uz monitor, ne verujemo da će vas držati dovoljno dugo da „odmotate” sve trke do kraja. Ako baš volite motore i nešto opušteniji pristup tematici, onda situacija postaje skroz drugačija.

Vladimir PISODOROV