Pre nešto više od godinu dana, studio Double Fine izdao je prvu polovinu igre Broken Age, naslova finansiranog preko Kickstartera koji je upao u development hell i isušio bankovne račune ovog studija. Od skromne avanture, projekat je produkciono rastao usled ambicija autora i zbog toga nasilno presečen na dva dela kako bi se bar nešto pružilo nervoznoj publici. Sada kada je pred nama drugi, poslednji čin igre, možemo da vidimo da li su Tim Šejfer i drugari uspeli da vrate magiju starih Lucas Arts avantura.

Veliko finale prvog čina Broken Agea momentalno nas uvodi u dalju priču kao uzrok svemu što će se dalje dešavati. Bez preteranog zalaženja u teritoriju spojlera reći ćemo da se Šej i Vela nalaze na novim, njima nepoznatim lokacijama, ponovo zaglavljeni kao na početku igre, ali na sasvim drugačiji način. Još jednom ćete izabrati s kojim likom želite prvo da igrate dok je uvek moguće menjati lika ako želite da igrate iz druge perspektive ili se zaglavite pa poželite da odmorite od problema koji vam zadaje glavobolju. Act 2 nije posebna celina niti mu je moguće pristupiti direktno, već samo ako vam je ostala snimljena pozicija sa kraja prvog dela. U suprotnom – moraćete da igrate iz početka. To i nije loše ako poželite da se podsetite prethodnih događaja, s obzirom na to da nema „gledali ste u prethodnoj epizodi” momenta koji viđamo u Telltaleovim igrama.

Kada smo prošle godine pričali o igri Broken Age, pohvalili smo njenu ideju i priču o odrastanju dvoje mladih ljudi u svetu koji im nameće pravolinijske sudbine. Nažalost, vrlo brzo se uviđa da je skoro sve čemu je prva polovina vodila potpuno zanemareno – razvoj glavnih likova je stao, nema više njihovog bunta i usredsređenosti ka rušenju predodređenih normi. Oboje su ravnodušni prema stvarima koje se dešavaju oko njih, gotovo kao da su na sedativima. Vela je još i zadržala deo duha koji je imala u prvoj polovini igre jer i dalje pokušava da dođe glave Mog Čotri. A Šej? Pospano će se klackati naokolo dok skuplja delove za popravku svemirskog broda, potpuno ravnodušan prema vrlo šokantnom početku poglavlja. Celim poglavljem odiše nekakva ravnodušnost i sve se samo desi, čak je i kraj takav umesto da se desi kulminacija svega što se dešavalo. Inače, skoro pred sam kraj se pojavljuje vrlo važna prekretnica u priči, ali je ona toliko usiljeno ubačena i bez naročitog objašnjenja sem kratkog dijaloga da ćete na kraju ostati sa dosta neodgovorenih pitanja. Double Fine je navodno priču za Act 2 počeo da piše tek nakon što je završena produkcija na Actu 1 i na nekim mestima se oseća da je sve smandrljano.

Posle brojnih kritika na kratko trajanje i prelake zagonetke prvog dela, drugo poglavlje donosi znatno više mozgalica i traje oko sedam sati. Logički problemi su uvek bili sastavni deo avantura i Act 2 ih ima na svakom koraku, ali nisu svi ujednačene težine ni kvaliteta. Od glavolomki gde je rešenje uvek ono očigledno (samo ga se treba setiti) brzo se stiže do dosadnih problema kada je potrebno vucarati predmete sa suprotnog kraja mape i pri tom prolaziti 6-7 ekrana, a likovi ne mogu da trče. Najgori slučajevi su puzzle gde jedna greška dovodi do resetovanja napretka celog problema gde, pritom, potrebnu komunikaciju sprovodite kroz ne baš najjasnije opcije u dijalozima. Potpisnik ovih redova najviše je čupao kosu na jednoj mozgalici gde Šej treba da izabere tačno određene rečenice. Problem je što su ponuđene rečenice uvek nasumično izabrane, a morate izabrati jednu specifičnu inače će se dijalog nastaviti bez napretka posle čega ga morate ponovo pokrenuti. Zabavno, zar ne? Posebno je nejasan deo igre pred kraj kada morate da prebacite na drugog lika kako biste tako našli hint za rešavanje problema. Ovo se nije koristilo do tog trenutka u igri. Štaviše, bilo je vrlo jasno da likovi nemaju nikakav uticaj jedno na drugo. Samim tim ispada da ono što Vela vidi Šej nekako telepatski saznaje i obrnuto. Vrhunac frustracije je finale igre u kom naizmenično menjate likove i gde napredak može da se resetuje ako problem ne rešavate na tačno određeni način. Još jednom, ni ovde nije objašnjeno kako su Šej i Vela uspeli da sarađuju ako ni u jednom trenutku igre nemaju kontakta, niti načina da nagoveste jedno drugom šta treba uraditi.

Suprotno nevoljama sa pričom, igra i dalje izgleda veoma lepo i unikatno, obojena pastelnim tonovima i nadrealnim lokacijama. Prisutan je bezobrazno veliki broj recikliranih lokacija, naročito u Šejevom delu igre. Navodno, Double Fine za potrebe ovog poglavlja nije imao iste crtače i animatore već je unajmio drugu firmu da to završi. Skoro svi likovi se ponovo pojavljuju, sem dva do tri nova lika čije identitete vam nećemo otkrivati ni u ludilu. Glasovna gluma je ponovo vrhunska, od Ilajdže Vuda u ulozi Šeja do Vila Vitona kao duhovitog drvoseče. Tehničkih problema, srećom, nema, sem i dalje blago nepreciznog kursora. Uvedena je brza tranzicija između scena duplim klikom, što apsolutno pozdravljamo.

Na kraju smo dobili avanturu koja deluje otaljano posle vrlo obećavajućeg početka. Od veoma dobre prve polovine do kraja bez emocija i bledunjavog statusa quo. Previše pitanja je ostalo nerešeno ili vrlo slabo objašnjeno, čak i posle slajdšou animacije tokom odjavne špice. Double Fine je na konto stare slave pokupio ne baš malo novca od fanova koji su se nadali obećanoj avanturi u stilu Lucas Arts klasika, a od toga je stvarno malo ispunjeno. Broken Age neće naći svoje mesto u nekoj imaginarnoj „bibliji point&click avantura”, već ćemo je se sećati kao veoma lepe igre sa odličnom glumačkom postavom. I jednom propuštenom prilikom.

Bojan JOVANOVIĆ