Nakon temeljne i detaljne inspekcije, nadležni u Ubisoftu su zaključili da se vimena zlatne krave zvane Assassin’s Creed još uvek dobro drže, i da se dalja mužnja može nesmetano nastaviti. Chronicles je novi spin off serijal koji će činiti tri igre manjih gabarita i apetita u odnosu na stariju braću, a koje bi trebalo da održe hajp dovoljno naduvanim do nekog sledećeg, „većeg” nastavka (i ultimativnog cilja Ubisofta da se Assassin’s Creed igre izdaju, izgleda, bar na mesečnom nivou). Kineske avanture atentatorske kaste su pred nama, dok će druge dve (smeštene u Indiju sredinom XIX veka za vreme vladavine Siktskog carstva, odnosno u postrevolucionarnu boljševičku Rusiju) ugledati svetlost dana takođe tokom ove godine.

Glavni protagonista Kineskih hronika je atentatorka Šao Jun, poznata pažljivijim fanovima serijala koji nisu propuštali raznorazne inpute, reference, objašnjenja i spominjanja sporednih likova u masi fajlova razbacanih po Abstergo serverima u prethodnim igrama. Avanture ubojite Kineskinje, koja je dobar deo svog asasinskog zanata ispekla pod budnim tutorskim okom samog Ecija Auditorea, odvijaju se tokom poslednjih dana dinastije Ming, na nekoliko reprezentativnih lokacija Kine iz tog perioda (lučki kompleks Makau, trgovački grad Nan-an, Zabranjeni Grad, Kineski Zid i drugo). Ponovo se sve vrti oko nadigravanja sa templarskim redom, ovaj put njihovim kineskim ogrankom, tokom potrage za artefaktima Prve civilizacije, ali u znatno manjoj, svedenijoj i ličnijoj formi za razlogu od „punih” igara.

Prvo što upada u oči prilikom susreta sa igrom je izmenjen gameplay, koji je od slobodnog istraživanja i kretanja po lokacijama prebačen u linearniju, 2,5D formu. Nalik famoznom instant hitu Mark of the Ninja od pre par godina, akcenat Chine je takođe na maksimalnom stealth pristupu i aktivnom izbegavanju/tihom neutralisanju mnogobrojnih stražara i protivnika, uz sijaset džidža-bidža da vam u tome pomognu (petardice i zviždanje za odvlačenje pažnje, šok-bombe i nož za bacanje sa konopcem i slično). Jednom kada kripovanje padne u vodu, a ne učitava vam se poslednji checkpoint radi flawless prelaska nivoa bez uzbunjivanja neprijatelja, tu je i čitava lepeza ofanzivno-defanzivnih poteza koji funkcionišu iznenađujuće dobro, s obzirom na dvodimenzionalnu ravan odvijanja igre (to jest, ukoliko se zanemare nepotrebno zakomplikovano kontrolisanje lika u tim situacijama).

Dobrodošao i osvežavajući element igre je i povremeni prelazak ka delovima nivoa koji se nalaze na ravnima različite dubine, kao i pentranje po delovima nivoa koji su takođe izmešteni u odnosu na „glavnu” trasu (fasade zgrada, razne platforme, zidovi i slično). Igru krasi jednostavna i funkcionalna grafika specifičnog vizuelnog stila (sa akvarelnim nijansama i razlivanjima boja), ali to i nije toliko primetno koliko je verovatno trebalo da bude.

Aleksandar DINIĆ