Eh taj Spilberg! Početkom osamdesetih, prvo je zadavao muke milionima roditelja širom sveta čija su deca želela da udome vanzemaljca kao kućnog ljubimca, da bi, svega par godina kasnije, decu zaludeo lovom na gusarsko blago.

Nedugo nakon premijere filma The Goonies, svetlost dana ugledala je i istoimena igra, isprva na kućnim računarima, a zatim, 1986. godine, i za Nintendovu konzolu (iz nekog razloga igra je izdata samo za japansko tržište). Iako su u oba slučaja u pitanju platformske igre, verzija za NES (goo.gl/u4xl5N, 34 KB) za koju je bio zadužen Konami se prilično razlikuje od one koju smo imali prilike da igramo na „debeljku” ili „gumičaru”.

Nalazite se u ulozi Majkija, koji kroz šest nivoa mora da se probije do broda Jednookog Vilija na kome se nalazi basnoslovno blago. Pored skakutanja i izbegavanja smetala, mehanika igre zasniva se na vratima razbacanim po nivoima, koja se otvaraju pomoću bombi. Iza vrata se kriju ključevi neophodni za prelazak na sledeći nivo, razni korisni predmeti poput dopune energije ili praćke sa ograničenom municijom, kao i vaši prijatelji koje su zarobili Fratelijevi u pokušaju da se pre vas domognu blaga.

Vreme za prelazak svakog nivoa je ograničeno, a jedina olakšavajuća okolnost je da, pored bombi, u inventaru možete da nosite i jedan specijalni predmet. Tako vas slušalice štite od napada raspevane braće Frateli, patike sa federima omogućavaju veće skokove...

Za razliku od filma, koji nažalost nikada nije dobio nastavak, godinu dana kasnije Nintendo i Konami odlučuju da isprave nepravdu prema ostatku planete i izdaju The Goonies 2 (goo.gl/3D9W1H, 85 KB). Za razliku od prve igre koja je bila klasična platforma, autori nastavka su pustili mašti na volju tako da Dvojka poprima obrise arkadne avanture.

Zaplet, ako se tako uopšte i može nazvati, ostao je isti – Majki, koji više nije goloruk nego vešto barata jo-joom, mora ponovo da oslobodi sve prijatelje. Vrata sada imaju daleko bitniju ulogu, jer prolaskom kroz njih prelazite iz pogleda sa strane u kvazi-3D prostor sa pogledom iz prvog lica, kao u nekom dungeon crawleru. Tu su strelice kojima se krećete iz prostorije u prostoriju, predmeti koje ćete smeštati u inventar i kasnije koristiti na za to predviđenim mestima, ali za nekakve složene zagonetke ipak nema mesta. Takođe je izbačena klasična podela igre na nivoe, tako da su platformske deonice međusobno povezane nizom 3D prostorija, pa ako mislite da ste nešto propustili, možete se bez problema vratiti na početak.

Kako je godinu dana starija, Konami se iz petnih žila trudio da Dvojka izgleda i tehnički superiornije, mada im to baš nije pošlo za rukom. Umesto jednobojnih pozadina sada srećemo šarene zidove, ali kako su autori imali problema sa slaganjem boja često će se dešavati da pozadina „maskira” glavnog lika ili, još gore, neko od smetala. S druge strane, muzička podloga u obe igre je za svaku pohvalu, posebno 8-bitna verzija naslovne numere iz filma koju izvodi Sindi Loper.

Darko MIHOKOVIĆ