Na današnjem tržištu avanture starog kova, izuzev raznoraznih web-based stupidarija, mogu da se nabroje na prste jedne ruke, a zabavni softver koji dolazi iz Južnoafričke Republike je još ređa zverka. Stasis je rezultat petogodišnjeg rada studija The Brotherhood čiju okosnicu čine braća Kris i Nik Bišof, a prema njihovim rečima, sadržajno-estetske korene vuče iz Sanitariuma i Originovih Crusader igara (objektivno, jedino što deli sa pomenutima je perspektiva). Uzevši sve navedeno u obzir, ne treba biti previše strog prema Stasisu, što ne znači da ćemo automatski krenuti stopama neukih inostranih recenzenata koji su ovu igru nahajpovali do iznemoglosti, kao da u životu nisu videli point & click avanturu (sudeći po starosnoj dobi modernih kvazi-kritičara, to verovatno nije daleko od istine).

Junak ove storije, Džon Maraček, budi se iz hibernacije na „Grumlejku”, rudarskom brodu koji obitava u orbiti Neptuna. Naravno, ni sam ne zna kako se zatekao na naizgled napuštenom i oronulom brodu, ali oseća da su njegov, kao i životi njegove žene i ćerke koje se nalaze negde duboko unutar čelične zveri u smrtnoj opasnosti. Pošto je „Grumlejk” u vlasništvu (opet – naravno) zle Kejn korporacije iskopavanje i prerada rude služi samo kao paravan za genetske eksperimente koji (i opet – naravno) ubrzo polaze naopako. Deklarativno, Stasis bi trebalo da bude predstavnik point & click podžanra avanturističkih igara, ali su autori samo ime ove grupe shvatili previše bukvalno i zanemarili sve ostalo što mora da čini jednu avanturu, pa krajnji rezultat ne predstavlja ništa drugo do prostu šetnju kroz brod uz sporadične (i nelogične) zagonetke te beskrajno čitanje dosadnih tekstualnih logova koje su za sobom ostavili naučnici i tehničko osoblje, što navodi na pomisao da je kompletna posada „Grumlejka” bila sastavljena od gomile baba koje su se češljale u krajnje pogrešnom trenutku. Zapanjujuće je da su u jednoj tako skupoj misiji gotovo svi njeni članovi potpuno psihički poremećeni. Pa da li je iko čitao CV pre nego što ih je zaposlio? Onaj ko je dozvolio scenaristi da piše takve nelogične brljarije sigurno nije. Veoma brzo, sadržaj logova postaje neubedljiv i zamoran jer zbog identičnog i nemaštovitog stila deluje kao da ga je pisao jedan, a ne niz različitih virtuelnih likova. Pored toga, ko god da je potpisao tekstualne delove Stasisa je težak mizoginista jer su žene u igri posebno grozno predstavljene. Od dveju pripadnica lepšeg pola koje su donekle pošteđene tog tretmana, prvu čeka besmislena smrt pred sam kraj igre, dok je druga mrtva već na samom početku.

Od toliko potenciranog horor elementa nema ništa, osim ako ne padate na jeftine jump scare fazone koji više ne mogu da uplaše ni sredovečnu domaćicu. Jedina scena koja je donekle jeziva jeste trenutak kada Džon biva prinuđen da izvede hirurški zahvat na samom sebi, mada i ona pre izaziva mučninu u stomaku nego istinski strah. Distorzirane reklame, preteći kompanijski slogani i glasovne poruke uhvaćene od strane sigurnosnih sistema koje se nasumično čuju sa razglasa lede krv u žilama, ali je to iskustvo ograničeno isključivo na prvih nekoliko ekrana. Da ne bude sve tako crno, svetla tačka Stasisa je situacija u kojoj Džon mora da zavuče ruku u WC šolju koju je prethodno neko propisno zabetonirao fekalijama, što evocira uspomene na vesele dane provedene u službi VJ.

Na odštampanim slikama malih dimenzija, Stasis možda i deluje vizuelno privlačno, ali na ekranu sve izgleda previše mutno, kao da igra ima veoma nisku izlaznu rezoluciju na kojoj je naknadno izveden upscale. Zbog nejasne i preterano mračne grafike predmeti se teško uočavaju čemu doprinosi i njihova veličina koja retko prevazilazi par piksela, a stvari dodatno pogoršava i to što predmeti često ne reaguju na prvi, pa ni drugi klik mišem što dovodi igrača u situaciju da se zaglavi na nekom mestu misleći da je dati (i zapravo bitni) element ekrana ništa drugo do deo pozadinskog dekora s kojim nije moguća interakcija. U duhu starih igara, ali u negativnom smislu, likovi su prerenderovani i to verovatno u Poseru, sudeći po neprirodnim pokretima. Na prvi pogled deluje čudno što je protagonista očigledno go golcat na glavnom ekranu na kome se odvija igra dok je u komunikacionim prozorima i sinematicima odeven, ali to je samo još jedan u nizu znakova sveopšteg amaterizma koji izbija iz Stasisa.

Nema sumnje da su autori pljunuli grdne pare da angažuju Marka Morgana čim su njegovo ime ponosno isticali u reklamnom materijalu, ali se stiče utisak da je dotični gospodin za dobijeni novac kuvao programerima kafu i donosio burek (i to prazan) umesto da komponuje melodije jer muzike u Stasisu ima jedva u tragovima. Glasovna gluma je šarolika: uvrnuti doktor koji naizgled stoji iza svega je odličan, čovek koji je Džonu pozajmio svoj glas je osrednji, a glumica koja stoji iza Ti’e (članica posade koja preko komunikatora prati Džona od samog početka i koja se ni u jednom od milijardu logova uopšte ne pominje) krajnje otužna.

Avanture kao što je Sanitarium zahtevale su višednevno mozganje, a pošto se Stasis slisti za pet – šest sati opuštenog igranja nema ni govora o poređenju. Previše je prosta da bi zadovoljila bilo koje avanturističke kriterijume osim rudimentarnih, a kao izdanak SF i horor žanrova skroz neubedljiva i ni najmanje originalna, sa predvidivim i depresivnim završetkom (obrazloženje bi predstavljalo spoiler). Kao avantura, ova igra bi u zlatno doba žanra opravdano zaslužila etiketu mediokriteta, pa je jedini izgovor za oproštaj od dvadeset pet evra nedostatak sličnih naslova u sadašnjosti. Istina, The Brotherhood je mali studio i ova igra nedvosmisleno pokazuje da njegovi članovi iskreno vole to čime se bave, ali je neosporno da su morali više da se potrude.

Jan ČMELIK