Dok se neko ne prihvati posla adaptacije pripovedaka Milovana Glišića „Posle devedeset godina” i „Glava šećera” u formu video igara, moraćemo da budemo zadovoljni i stotim serviranjem hladnog viktorijanskog horora... Od starih mlinova, zubatih leptirica i crne dece za sada ništa. Iako deluje komično, adaptacija horor priča sa nekih drugih podneblja i nije toliko neuobičajena stvar – ljubitelji opskurnih avantura mogu da bace pogled na rusko FMV ostvarenje „Viy” iz 2004. godine, nastalo po motivima Gogoljeve pripovetke (koja je poslužila i kao osnova za film „Sveto mesto”).

Da se vratimo na priču pred nama. Konstatacija da se radi o viktorijanskom okruženju više je pretpostavka nego sigurna činjenica. Jezik je moderan, svih onih bravuroznih konstrukcija engleske književnosti devetnaestog veka nema ni u tragovima, a jedine stavke koje svedoče o vremenu odvijanja radnje su monumentalni drveni nameštaj, biblioteke sa hiljadama knjiga u kožnim povezima, kao i jedan jedini (prilično zamućeni) odraz glavnog junaka u ogledalu, koji je odeven po poslednjem kriku mode iz cca. 1885. godine.

Igra nas stavlja u ulogu dotičnog gospodina, koji se na početku igre vraća u kuću obavijenu velom tajni (ima li drugačijih?) kako bi se uhvatio ukoštac sa neimenovanim demonima iz prošlosti i konačno raskrstio sa njima. Prošlost, naravno, krije mračne tajne; batler je digao ruke od svog poslodavca, oprostio se od njega porukom prikucanom na vrata, i napustio imanje. Pucketanje vatre u kaminu, lelujavo treperenje sveća i poneka lampa arhaičnog izgleda stoje u protivteži sa dubokim mrakom iza prozora sa čipkastim zavesama, u noći ispunjenoj kišom. Kuća deluje kao bastion usamljenosti u svetu koji više ne postoji, i kao poslednje utočište čoveka koji u njoj traži odgovore zakopane u njegovoj sopstvenoj podsvesti (kako stvari stoje, odgovori koje bude uspeo da nađe, neće mu se nimalo svideti). Ako bismo pravili analogiju, na pamet pada „krčma na kraju sveta” iz Sandman univerzuma.

Sve u svemu, pozornica koja čeka na rasplet drame glavnog junaka postavljena je na pravi način. Sa entuzijazmom krećemo da njuškamo po silnim fiokama, ormarićima i ormarima: sve se otvara na način koji prati fizičke zakonitosti po prvi put viđene u Penumbra serijalu. Nakon što, zadihani, ostavljamo kuhinju, dve biblioteke i tri salona u potpunosti rasčerupane i isprevrtane, zaključujemo da Layers of Fear nije klasična avantura koja bi nagradila detaljno razgledanje okoline. Svi dokumenti već su raspoređeni na logična i (relativno) vidljiva mesta. Paklenih glavolomki sakrivenih po sefovima iza duplih zidova pored tajnih prolaza kroz biblioteke nema. Ovo je igra iz novog talasa avantura koje akcenat postavljaju na priču, ali za razliku od svog dalekog rođaka Gone Home (sa kojim deli nedovoljno utegnuti „endžin” i postepeno otkrivanje delića priče), žanrovski je potpuno drugačije profilisana.

Ako je autorima bio cilj da naprave simulaciju gubljenja razuma i sunovrata u ponor ludila, može se reći da su poprilično vešto odradili posao. Prelazak iz jedne u drugu prostoriju u kući namerno je lišen svake logike, pa ćemo retko biti u prilici da sa sigurnošću znamo gde ćemo da završimo. Kao da memorija glavnog junaka postepeno čili, ostavljajući ga da baulja po prostorijama koje su mu nekada davno verovatno bile dobro poznate, a sada deluju kao da dolaze iz nekog drugog vremena, ili iz sna. Vrlo brzo saznajemo da je protagonista igre slikar, i da će se okosnica radnje vrteti oko portreta njegove supruge. Soba sa štafelajom i platnom ispunjenog fantazmagorično razmazanim nijansama boja, koje postepeno poprimaju prepoznatljive oblike, biće ključna prostorija u igri. Na njenim zidovima naći će se i na brzinu nažvrljani crteži pacova čudnog, pretećeg i obespokojavajućeg izgleda, koji svoju funkciju najverovatnije ostvaruju kao simbol otelotvorenih strahova protagoniste. Pacovi variraju od onih krupnijih, zažarenih očiju, pa do sitnih i brzih napasti sposobnih da se zavuku pod kožu „gde ih nikada ne možete uhvatiti”, kaže glavni junak ove priče. Daleko od toga da su ovi crteži ono što izaziva najviše jeze u igri: u kući niste sami, a ono što vas prati neće se ograničiti na to da vas posmatra samo iz daljine. Ukoliko se na intenzivne trenutke „sučeljavanja” obrati više pažnje, vidi se da se na kraju sve svodi na jeftini trik dugotrajnog izlaganja igrača tišini i sugestivnim zvucima, da bi na kraju „nešto” dreknulo i iskočilo pred vas. Pa ipak, kada se sve sabere i podvuče, Layers of Fear ima daleko više šmeka od jeftinih horor filmova, pa je sigurno da će se publika željna „štrecanja” osećati kao kod kuće (još ako igrate u mrkloj noći, sa slušalicama...)

Najveću zamerku upućujemo na račun ograničene interakcije, koja je na nivou interaktivne novele. Layers of Fear za sada levitira između punokrvnog avanturističkog naslova (što nije, jer su zagonetke rudimentarne) i „jednostavnog interaktivnog iskustva” (u čiji koš ne bi bilo fer da ga ubacimo, jer ipak nudi više – pre svega dobru režiju). Konce priče pohvataćete veoma brzo, ali efekat iščekivanja ostaje. Na koji će se način priča dalje razvijati, i kako će nam njeni elementi biti servirani, gradiće impuls koji će nas terati da, poput glavnog junaka, bez ikakve slobode izbora, znajući krajnji ishod drame koja nas čeka na kraju ali predestinirani da otvorimo „još jedna vrata” u nizu, i još jedna, i još jedna, pratimo put sunovrata u ludilo do samog kraja.

Miša MITRANOVIĆ