Dmitrij Rogozin, potpredsednik vlade Ruske Federacije, jeste lik koga je pravo uživanje pratiti na društvenim mrežama. Njegova kombinacija realne pozicije i šeretskog nemara stalno generiše nefiltrirano, politički apsolutno nekorektno zezanje koje se ne prašta javnim ličnostima na Zapadu od kojih se očekuje da u komunikaciji budu diskretne kao paket s intimnim masažerom isporučen na kućnu adresu. Potezanje NATO magaraca za uši čestitanjem Nove godine fotografijom interkontinentalnog projektila Topolj-M ispred kojeg, osim posade, u stavu mirno stoji i Deda Mraz, stalno i kvalitetno prozivanje Huseina Obame, Ukrajine i drugih pojava u prirodi i društvu koje bude crevne procese nadasve je zabavno. Ponekad je i poluozbiljno, pri čemu to ’polu’ zapravo podrazumeva više od celog...

Dimitrije je pre nekog vremena izjavio da ruskoj vojsci uskoro neće više biti potrebni klasični tenkisti, već igrači World of Tanksa. Sledeći tvit doneo je sliku robotske, daljinski kontrolisane verzije tenka T-90. Zao jezik i jezik realista rekli bi da su Rusi konačno otkrili Ameriku i počeli da usvajaju trendove i metodologiju koju na Zapadu guraju već više od decenije. Bolje ikad nego nikad, kažem ja i pozdravljam globalno, oficijelno priznanje njegovog veličanstva igrača kao bitnog faktora oružanih snaga budućnosti.

Je li ovo konačna pobeda štrebera nad sportistom, nerda nad džokom, debelog Strahinje iz podruma nad nabildovanim Nebojšom iz teretane? Da li igrač konačno postaje simbol virilnosti koji će sesti na tron moći i plodnosti i odatle birati s kojom će ženom kopulirati? Još uvek ne, ali finalnih deset kilometara tog maratona je odavno načeto. U vazduhu, doduše, još visi nekoliko krupnih pitanja...

Da li vam igranje stvarno može dati prednost u nekom poslu ili na neki drugi način imati pozitivan uticaj na um i telo? Ako biste pitali mog pokojnog ćaleta i njegovu generaciju jutarnje fiskulture u atlet-majicama i popodnevnih foto-klubova, odgovor bi bio ekstremno, decidirano NE! Igranje zaglupljuje, zbog igara si imao dva iz matematike, zbog igara nemaš dobar rezultat na 100 metara, zbog igara se nećeš oženiti, a ja neću dočekati unučad... Od tada je prošlo mnogo godina, a mitovi su razbijeni jedan po jedan. Osim matematike, ali kome je ona potrebna kad postoje digitroni?

Naučna disciplina koja bi se bavila detaljnim proučavanjem evolucije socijalnih i fizičkih aspekata igrača u različitim životnim dobima još uvek ne postoji, tako da ću time morati da se bavim ja, moderni hibrid Paracelzusa i Paje Patka. Kao radoznali student medicine iz pozne renesanse koji je kopao grobove i krao leševe da bi ih secirao i saznavao tajne anatomije, ja sam kidnap... s distance osmatrao svoju okolinu i prijatelje koji se aktivno bave igranjem i došao do nekoliko zaključaka.

1. Pre svega, aktivni igrači neuporedivo efikasnije „multitaskuju”, brišući granicu između žena i muškaraca u pogledu mentalnog „alt-tabovanja”. Moji non-gaming prijatelji iz srednje škole, nekada munje u boci, sada imaju teškoća da hodaju i istovremeno žvaću orbit, ali aktivni igrači pucačina, pre svega Dejan, zvani „Smrt”, u stanju su da razgovaraju s pet ljudi istovremeno, katuju i pejstuju ćelije iz Eksela i špricaju WD40 u pedalni mehanizam bicikla tako da ne štrcne sa strane i iznervira njegovu gospođu.

2. Aktivni igrač možda nema bolje reflekse kad igra košarku, ali njegov mozak brže reaguje na pobude u neposrednom okruženju. „Zvono na vratima, mora da ga je neko pritisnuo...” – kolektivno i u sloumoušnu kaže neigrački deo redakcije kad začuje bzzzz na vratima, dok je dežurni igrač već uveo gosta i sipao mu fantu.

3. Sposobnost opažanja, pamćenja i analize podataka kod igrača je neuporedivo veća nego kod civila. To sam počeo da primećujem kod sebe pri kupovini. Kao T-800 koji u crvenom interfejsu analizira odeću i traži onoga kome će uzeti čizme i harlija, tako i ja automatski skeniram cene sardina, narezaka, mleka i stotinak drugih artikala u umnoj bazi, upoređujući Tempo, Vero i Aroma market, formirajući optimalnu rutu za nedeljnu kupovinu. Zviždućem „tadam-dam-da-dam” u crnoj jakni i štedim stotine evra na godišnjem nivou, zahvaljujući analitičkoj mutaciji uzrokovanoj igranjem.

Da bi metodologija analize bila potpuna, da bi zaključci opažanja dobili na težini i da bi mogli da se dokumentuju i objave u nekom medicinskom zborniku, potrebno je izvršiti i obdukciju mozga igrača u srednjim godinama. Ako u dogledno vreme ne bude bilo dobrovoljaca, organizovaćemo SMS glasanje ili ćemo sačekati da me neko dovoljno iznervira.

Miodrag KUZMANOVIĆ