Igre sa slavnim Transformersima koje u naslovu imaju reč Cybertron navikle su nas da kvalitetne igre sa transformišućim robotima i te kako mogu da postanu stvarnost. Bez povezivanja sa bombastičnim filmskim serijalom upitnog kvaliteta, Activision je ovim igrama učinio najbolji mogući fan service. Devastation ide sličnim koracima, ali nas vraća u neko bezbrižnije vreme, prvu generaciju „Transformersa”, upravo onu koju smo nekada davno gledali sinhronizovanu na domaćim televizijama.

Oslanjajući se na stil naracije iz „Generacije 1 (G1)”, gde se zaplet obično svodio na „Megatron radi nešto loše, Autoboti ga premlate”, Devastation upravo nudi takav zaplet. Deseptikoni se petljaju sa „nečim lošim”, tj. pokušavaju da bombom pretvore Zemlju u novi Sajbertron i, naravno, Autoboti su tu da spasu dan i rastave ih na šrafove. Naivna priča je, u svari, savršen podložak za jednu adrenalinom nabijenu igru gde se akcija odvija toliko brzo da nećete stići ni da razgledate okoliš, a kamoli da se brinete za tamo neki lore Transformers univerzuma. Izaberite jednog od pet najpopularnijih Autobota, odvrnite zvuk do panja i samo se prepustite suludoj akciji na ekranu.

Mehanički, Devastation je među jednostavnijim Platinum igrama. Postoji hrpica komboa sa vrlo minimalnom potrebom za pažljivim tempiranjem udaraca. Kada kombo izvedete do kraja, imaćete nekoliko desetinki sekunde vremena da na to dodate takozvani vehicle napad, mini specijalku koja se kod svakog od likova razlikuje, ali obično pravi poveću štetu jednom protivniku. Poput Witch time u igri Bayonetta i ovde ćete dobijati blago usporenje vremena ako izbegnete protivnički udarac u poslednjem trenutku (može se dokupiti opcija da ovo izvedete i u samom trenutku udarca). Naravno, na kraju svake veće deonice dobijaćete slovne ocene koje obično viđamo u igrama ovog žanra. Tokom prve polovine igre ćete biti u Njujorku koji ima blago otvorenu strukturu (ne baš sasvim open world) i tu ćete sem podosta sporednih misija naleteti na nešto što nismo očekivali od ovog žanra – random dropove. Naime, igra vas zasipa novim hladnim i vatrenim oružjima kojima možete opremati likove, brojnim statistikama i efektima te ćete se osećati kao da igrate Diablo. Na određenim delovima mape možete da pristupite ARK-u, bazi Autobota odakle birate opremu, pasivne bonuse i kraftujete opremu. Da, kraftovanje, još jedan bizaran dodatak igri i stalnom igranju brojevima. U suštini, izaberete jedno oružje kao bazu i drugo koje ćete pretopiti u experience bodove osnovnog oružja, eventualno preneti bonuse ako ih je imalo. Prisutan je i blagi RPG sistem sa brojnim, slabo objašnjenim, statistikama likova koje se automatski unapređuju igranjem ili možete trošiti osvojene kredite kako biste lagano nadograđivali njihove statistike. To sve u realnosti ne znači ama baš ništa veštom igraču koji će naučiti da pravovremeno izbegava udarce, vezuje komboe i kontroliše tok borbi priloženim arsenalom.

Lepeza dodatnih poteza i mogućnosti Autobota je takođe minimalistička. U svakom trenutku taster za dodge možete držati i u letu menjati oblik između vozila i robota što funkcioniše savršeno glatko. Dok ste u modu vozila brzina vam se vremenom povećava dok ne stigne do maksimalne kada se otvaraju dodatni potezi kojima privremeno probijate blok protivnika. U ARK su vam dostupni manji apgrejdi kao i kupovina novih poteza. Tako recimo možete da kupite potez kojim protivnički napad u potpunosti blokirate ako uspete da ga izvedete u savršenom trenutku. Možete, a i ne morate. Kao što se ne morate baviti ni pomenutim kraftovanjem, ali ni ispunjavati brojne sporedne misije. Čini se da je igra ležernija od casual petka u IT firmi i daje vam brojne opcije koje možete da koristite ako želite. Sasvim je moguće kompletirati glavni sadržaj igre na normal težini bez korišćenja ijednog poteza koji se naknadno kupuje i super se provesti. Nestandardno za Platinum Games, zaključiće mnogi i biti u pravu. Ovaj studio je do sada pravio igre u kojima se skill igrača konstantno nagrađuje i gde nije bila nikakva sramota igrati na Easy težini dok se ne uhodate u kompleksne sisteme koji su se uvek krili ispod osnovnih poteza. Zbog ovoga je Devastation najne-Platinum naslov do sada, iako je prisutan njihov specifičan stil.

Gameplay, dakle, nije naročito dubok niti su okruženja inspirativna. Štaviše, većinom su generička i ponavljaju se. Doduše, ono u čemu igra briljira i zbog čega će svakog poštovaoca lika i dela Optimusa Prajma ostaviti sa kezom od uha do uha i suzom u oku je atmosfera. Trenuci kada u opštem krkljancu uspete da savršeno izbegnete sve napade i sa trunkom healtha presečete Deseptikona dok u pozadini besne metal rifovi, sjajni momenti u međuanimacijama sa dobrom dozom humora i grafički prikaz koji vrlo verno u 3D okruženje prenosi izgled originalne serije, sve su to razlozi zašto Devastation mora da vam bude barem na wishlisti. Glumačka postava broji legendarne glumce koji su decenijama pozajmljivali glasove Transformersima, a čak je i originalni kompozitor Vins Dikola učestvovao u radu na igri. Jednostavno, igra izgleda i zvuči kao originalna serija, poduhvat koji sigurno nije bio lak i zaslužuje naš naklon.

Transformers Devastation je petosatni nostalgia-trip, igra za puštanje „mozga na ispašu” dok vam dete u duši skače od sreće, a ekran pršti nekim od najboljih scena borbi ikada prikazanim u Transformersima. Nažalost, nije savršena igra, čak je daleko od toga, a i količina sadržaja je morala biti veća ili makar raznovrsnija.

Bojan JOVANOVIĆ