Nezavisni naslovi nekontrolisano se množe kao politička obećanja pred izbore, a da bi opstali u moru slične bratije prinuđeni su da uvode inovacije i gimmicke koji će ostaviti traga. Kako retro pikselasta grafika više nije toliko „in”, autori su prinuđeni na redefinisanje i korekciju nekih drugih elemenata gameplaya, i Undertale stanovitog Tobija Foksa ovih dana privlači više pažnje i hvalospeva nego što zaslužuje, ali se ne može osporiti dašak originalnosti koji unosi u svet video igara u širem smislu.

U pitanju je šizofrena priča na tragu „Alise u Zemlji Čuda” i „Crvenkape”, a prati avanture malenog devojčurka koji neoprezno upada u rascep između svetova ljudi i čudovišta. Zatim sledi očekivana halucinogena avantura u svetu morbidnih čuda na dugom putu ka izlazu. Tokom svoje odiseje, igrač će susretati buljuke živopisnih likova. Tu su raznorazni kripovi i čudovišta koji će vas napadati, kao i bizarni (i duhoviti) NPC likovi koji će vam svako malo odmagati i pomagati, u zavisnosti od svojih sopstvenih uvrnutih ličnosti i agendi.

Sama igra je odrađena u old-old school stilu nalik prvim Zelda igrama, i po pitanju grafike ali i minimalističkog načina igranja neodoljivo podseća na nešto što je upravo napravljeno za C-64 računare, letnja gospodnjeg 1980 i neke. Jednostavno „istraživanje” lokacija i šaltanje ekrana smanjuje se sa nasumičnim borbama protiv generisanih protivnika, koji iza sebe ostavljaju novac i iskustvo, čime na najrudimentarniji način unapređujete svoju malenu avatarku.

Ono što Undertale izdvaja iz mase sličnih ostvarenja tiče se specifičnog odnosa koji igra ima prema mnogobrojnim protivnicima koje srećete. Tobi Foks se, naime, u jednom trenutku zapitao zbog čega gotovo svaki protivnik u video-igrama mora da bude generični sprajt/model kojeg ćete samo odstraniti i nastaviti dalje. U Undertaleu, svi napasnici nisu samo tu da vam zagorčaju život i budu izvor dodatnog expa, predmeta ili novca, već svakog krasi određen „personaliti” čija eksploatacija može vam pomogne u borbi. Opasan džukac koji obožava da ga maze, meduze koje vole da se uvijaju i plešu, vuk koji ne može da vas napadne ukoliko se ne pomerate, stvorenja sa manjkom samopouzdanja i slično. Sve to omogućuje vam da sukobe rešite i neagresivnim metodama i da protivnicima, svojom dovitljivošću i dobrotom ubijete želju za daljom borbom. Klasičan fajt je i dalje moguć, i zahteva brzo reagovanje prilikom „složenog” borbenog modela (pritisak na dugme u optimalnom trenutku), a u oba slučaja (agresivnom i diplomatskom), nakon svake akcije je potrebno da što uspešnije odigrate protivnički napad koji dolazi u obliku kratke, primitivne video-igre.

Kvaka cele stvari leži u činjenici da neagresivna metoda donosi samo novac (bez iskustva), što ne važi za standarni način borbe. Sa druge strane, pred kraj će vaši postupci i momenti kada ste se vodili milosrđem biti evaluirani i ocenjeni, od čega zavise određeni okršaji i izazovi do kraja igre.

Aleksandar DINIĆ